Opozicija kakvu bi svaki vladalac poželeo
27. april 2018.
Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je, iz njegovog ugla, imao odličnu ideju: stvaranje širokog opozicionog saveza koji bi trebalo efikasnije da se suprostavi naprednjačkoj vlasti. A Đilas bi bio menadžer. Problem je što izgleda skoro niko neće u taj savez.
Da li su u pitanju sujete, ideološka neslaganja, ili razlog više nije ni važan, tek Aleksandar Vučić može samo da poželi ovakvu opoziciju. Za razumevanje čitave situacije nije pomoglo ni čitanje autorskog teksta Dragana Đilasa za NIN objavljenog u četvrtak. Čak ni nakon tog teksta, naime, nije jasno u čemu je problem, ali smo ponovo saznali da „ukoliko se opozicija ne dogovori, Vučiću dajemo pravo da radi sve što je naumio“.
- pročitajte još: Kuknjava kao recept za fijasko
Dragan Đilas je tako poslao još jedan apel, predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić je očito zadužen za optimizam oko formiranja budućeg saveza, ali u praksi Savez za Srbiju je svakim danom sve dalje od realizacije. Najveći otpor pruža lider Pokreta slobodnih građana (PSG) Saša Janković, koji navodi da „ne želi da se uključuje u borbu za funkcije nego u borbu za novu politiku“.
Osmi putnik opozicije?
Ako nekome do sada nije bilo jasno da je Saša Janković osmi putnik na brodu srpske opozicije, mislim da posle ovoga više nema nikakve dileme, ocenjuje za DW novinar Srđan Škoro, koji je uz teške reči ranije napustio PSG. „Osnovna namera je očito da ne dođe ni do kakvih promena. Svojim poslednjim potezima Janković je pokazao da radi sve što Vučić misli, ali to ne sme javno da kaže. Ako se ovako nastavi Vučić može mirno da spava i vlada narednih deset ili dvadeset godina jer ovo nije ozbiljna opozicija.“
Urednica političke rubrike lista Danas Jasmina Lukač za DW kaže da bi volela da pronađe racionalno objašnjenje za nedostatak opozicionog dogovora. „Bilo bi možda razumljivije da tu postoji neki politički ili interesni sukob, ali ja tu ne vidim ništa drugo osim sukoba ličnih sujeta.“
Što se tiče objašnjenja da se Saša Janković zalaže za neku novu politiku, Jasmina Lukać kaže da „ne vidi neku posebno novu politiku. To je na neki način mešavina politika Građanskog saveza i Liberalno-demokratske partije, i to nije ništa posebno novo.“
Srđan Škoro takođe smatra da je providno zaklanjanje Saše Jankovića iza nove politike, a tome svedoči da PSG „nakon skoro godinu dana postojanja nema napisan program. Vi ste prosto nakon godinu dana bili dužni da napišete neki program. Suština je da se lider PSG ne bi uopšte bunio da je on na čelu tog Saveza za Srbiju, i da mu je to ponuđeno takav dogovor bi bio postignut još juče“, kaže Škoro.
Tačke razdora
Postoji takođe još jedna tema koja se nekako gura u drugi plan, a odnosi se na prisustvo takozvanih nacionalnih ili desnih stranaka unutar Saveza za Srbiju. To se, pre svega, odnosi na Dveri i Demokratsku stranku Srbije. Dragan Đilas očito s tim nema problem i u svom tekstu za NIN navodi da „svako ima pravo na svoj stav, ukoliko njime ne raspiruje mržnju po bilo kom osnovu“.
Koliko bi neke od pomenutih stranaka prošle taj test? Da li je izjava lidera Dveri Boška Obradovića da „seksualna orijentacija nije ljudsko pravo“, ili ponuda Bošnjacima da se „izjašnjavaju kao Srbi muslimanske veroispovesti“ poruka ljubavi ili mržnje? To bi bilo dobro pitanje za Đilasa koji, međutim, na novinarska pitanja ovih dana ne odgovara.
Srđan Škoro primećuje da se većina dešavanja oko Saveza odvija preko medija i kaže da je bizarna situacija u kojoj se raspravlja da li bi Dveri trebalo da uđu u taj Savez – a pri tome ih niko nije ni zvao. Sve to po njegovim rečima svedoči o krajnoj neozbiljnosti pojedinih opozicionih lidera. „Meni sve to deluje kao zamajavanje građana Srbije, pa čak i prevara, jer vi krećete sa jednom pričom, sa drugom pravite neke kombinacije, a onda sve to na kraju ispadne nešto treće ili deseto“, ocenjuje Škoro.
Dodatni problem je i odnos aktera prema pitanju Kosova. To je jedna od tačaka neslaganja unutar opozicije koja se uglavnom gura pod tepih. Jasmina Lukač se slaže da pitanje Kosova svakako određuje odnose unutar opozicije, ali dodaje da je „vlast dobila mandat da rešava to pitanje, i da opozicija mora sačekati stav vlasti pa onda zauzme neki svoj stav. To može biti kritički stav, ili zašto da ne i podrška potpisivanju pravno obavezujećeg sporazuma, što bi trebalo da je u skladu sa proevropskom politikom tog Saveza. Mislim da je stoga pogrešno da se opozicija unapred izjašnjava šta je apsolutno rešenje za Kosovo“, kaže Lukač.
Tihovanje Demokratske stranke
Ako opozicioni birači nisu već dovoljno obeshrabreni neslogom opozicije, svakako im se neće dopasti ni ocena aktivista Ne davimo Beograd da je „stvaranje jedne opozicione kolone romantična priča iz devedesetih godina koja danas nema mnogo smisla“. Koliko i takvi stavovi zbunjuju birače, koji pokazuju da žele nekakvo ujedinjenje opozicije?
Srđan Škoro kaže da „ideje Ne davimo Beograd lepo zvuče kao druženje, zabava i žurka, ali da je za ozbiljne promene potrebna i ozbiljna organizacija. Ako vam je dobro onda ništa, ali ako nije, onda morate praviti neke dogovore sa drugim ljudima.“
Iako još zaista nije razjašnjeno ko je zapravo dobio poziv da učestvuje u Savezu za promene, ili se zainteresovani sami prijavljuju, zanimljivo je da niko više ne pominje Demokratsku stranku kao deo bilo kakvog opozicionog dogovora.
Jasmina Lukač misli da je DS sama odlučila da se povuče ne bi li se zaboravio izborni debakl u Beogradu. „Tom tihovanju su pribegle i neke druge stranke, i ja očekujem da se DS vrati u politički život sa novim rukovodstvom nakon izborne skupštine u junu“, kaže Lukač. Srđan Škoro smatra da će pre toga sama Srbija morati da odgovori na pitanje da li joj je potrebna stranka sa tradicijom kakva je Demokratska stranka.