Belorusija je već mesec dana u političkoj krizi kakvu zemlja u svojoj novijoj istoriji još nije doživela. Predsednik Aleksanda Lukašenko je na predsedničkim izborima 9. avgusta navodno dobio neverovatnih 80 odsto glasova i to je u velikom delu društva izazvalo negodovanje, pošto je rezultat očigledno namešten. Od tada u Belorusiji na ulice izlaze stotine hiljada ljudi. Zahtevaju da Lukašenko, koji od 1994. autokratski vlada, podnese ostavku i da se raspišu novi izbori.
-pročitajte još: Marija Kolesnikova – osmehom protiv Lukašenka
U proteklih tri do četiri godine vlastodršcima u Minsku nije pošlo za rukom da bitno poprave odnos sa Zapadom. Početkom 2020. Belorusija i Evropska unija su potpisale sporazum o viznim olakšicama. Neposredno pre toga Lukašenko je boravio u Beču. Osim toga Belorusija i Sjedinjene Američke Države predstavile su plan o ponovnom dolasku ambasadora na službu u Vašington i Minsk.
Režim za sada nije poljuljan
Na osnovu razmera nasilja protiv mirnih demonstranta Zapad nije imao izbora. EU je osudila postupke državnih organa u Belorusiji i objavila da neće priznati rezultate izbora.
Ali i protesti stotine hiljada ljudi, i najava sankcija Evropske unije kao da se razbijaju o odlučnost vladajuće klase u Minsku. Više diplomata, desetine novinara, poznati sportisti i umetnici su se u međuvremenu pridružili demonstrantima i to pokazuje da je nezadovoljstvo veliko. Ali režim do sada nije poljuljan. Ni u jednom mestu u unutrašnjosti, ni u jednom okrugu proteste nisu podržali predstavnici lokalne vlasti, a o njihovim ostavkama nema ni reči.
Dakle, protesti još uvek nemaju vidljive uspehe. Ali oni su mirni. Belorusi ne pale automobilske gume, ne razbijaju izloge i ne pljačkaju radnje. Oni ne zaposedaju upravne zgrade. Jedino što zvanični državni organi mogu da prebace ljudima na ulicama jeste otpor državnoj sili, jer skupovi nisu dozvoljeni. Ali na koji način ljudi inače mogu da reaguju? Posle ukupnog nasilja koje su počinile snage bezbednosti?
Nema ekstremista, nema ni lidera
Vlast pokušava da pokaže kako na ulice izlazi manjina ljudi i da se radi uglavnom o ekstremistima. Međutim, kada se vide mase koje demonstriraju, to nije ubedljivo. Osim toga, laž se brzo razotkriva kada se osmotri ko ustvari protestuje: Omladina, studenti, kreativna scena, ali i radnici iz državnih firmi. U pokretu posebnu ulogu imaju žene.
Protestni pokret ipak do sada nije odgovorio na odlučujuće pitanje: Ko će da vodi zemlju, ako to ne može više da bude Lukašenko? Najveći kandidat za to mesto je Svetlana Tihanovskaja, koja je učestvovala na predsedničkim izborima kao najvažnija protivnica Lukašenka. Međutim, zbog toga što su joj pretili, otišla je u egzil i odatle poručila da nema ozbiljnu nameru da postane političarka.
-pročitajte još: Svetlana Tihanovskaja: „Naći ću reči da razgovaram sa Putinom“
A demonstrantima je potrebna ugledna liderska figura, koja bi brzo i samostalno donosila važne odluke i koja bi bila u zemlji. Naime, iskustvo proteklih godina nam pokazuje, da su Lukašenkovi protivnici koji su morali da napuste zemlju izgubili uticaj na politička zbivanja u Belorusiji.
Nema ni geopolitike, ni strukture
Mada su među demonstrantima ljudi različitih političkih ubeđenja, oni izbegavaju da protestnom pokretu daju geopolitički pravac. Na skupovima se skoro ne vide ni zastave Evropske unije ni ruske trobojke. Poruka je jasna: Protesti imaju unutrašnje političke motive i jedini im je cilj da posle 26 godina okončaju vladavinu Lukašenka i održe nove izbore.
Ali ko bi u ime protestnog pokreta mogao da pregovara sa vlastodršcima, ko bi mogao da uspostavi kontakt sa eksternim akterima? Opozicioni koordinacioni savet, osnovan da bi omogućio transformaciju u prelaznom periodu, jeste prvi korak ka odgovarajućim strukturama. Ali više članova predsedništva tog tela sede u istražnom zatvoru, a ostali su izloženi sve većem pritisku vlasti.
Suštinsko pitanje, ko bi mogao da preuzme vlast posle ostavke Lukašenka, i dalje ostaje bez odgovora. Stiče se utisak da ni demonstranti, ni oni koji važe kao jezgro opozicionog pokreta, ne znaju šta bi trebalo da bude sledeći korak. Bez sumnje, sadašnji režim je doživeo prvi ozbiljan udarac. Ali glava mu je još uvek iznad vode.