Opozicioni proces
3. jul 2018.
Daleko od fabričkih traka na kojima se kablovi motaju za minimalac, daleko od spakovanih kofera na kojima hiljade mladih čekaju vizu, daleko od niske otkupne cene maline, previsoke cene benzina, partijskog zapošljavanja i ortačkih tendera, daleko dakle od realnih problema Srbije, odvija se još jedan čin višegodišnje sage zvane „ujedinjenje opozicije“.
Njeni su akteri uvereni da je to daleko više od rvanja paukova u tegli, da se tu, u debati u nekoliko slobodnih medija i ljutom boju na Tviteru, danas odlučuje o samoj sudbini zemlje. Euforije nema, ali ima optimizma da se naprednjačka mašina može sputati samo ako se opozicija ujedini kako treba.
Prva, čini se dominantnija škola mišljenja, kaže da se moraju ujediniti baš svi koji ne sarađuju sa režimom, jer „kuća gori“ i „imamo diktaturu“ (Janko Veselinović, Pokret za preokret), te priče o ideološkim razlikama među opozicionarima treba odložiti za bolja vremena. Partijama – a sve su samostalno na nivou statističke greške – latentno se preti sudbinom Srpskog pokreta obnove ako odbiju savez.
Druga škola mišljenja kaže da niko neće glasati za „korpu baba i žaba“ (Boris Tadić, Socijaldemokratska stranka), gde bi babe recimo bile proevropske stranke, a žabe one nacionalističke. Takva sveopoziciona koalicija „niti bi znala šta će na vlasti ako pobedi, niti bi pobedila, jer nikada dovoljno ljudi ne bi glasalo za mačku u džaku“ (Saša Janković, Pokret slobodnih građana).
I demokrate i dverjani?
Na osnovu medijskih istupa i tvrdnji različitih izvora DW, može se rekonstruisati sledeći prolazni bilans: Dragan Đilas u svom najavljenom Savezu za Srbiju može sigurno da računa na Narodnu stranku, Levicu Srbije, Pokret za preokret, vrlo verovatno na Dveri, Zdravu Srbiju i Demokratsku stranku i malo verovatno na Demokratsku stranku Srbije.
„Bokser je u nokdaunu, prihvata pomoć nema pojma od koga“, kaže jedan viđeni demokrata o svojoj stranci, koja je pod novim šefom Zoranom Lutovcem sklona paktu sa Đilasom. Doduše, isti izvor kaže da lider Dveri Boško Obradović ima prilično razumne uslove za koaliciju. On je više puta rekao da je njegova crvena linija, rad na pravno-obavezujućem sporazumu sa Prištinom. Ali to ne bi trebalo da bude problem – ni „građanske“ opcije se ne libe da kritikuju Vučića zbog kosovske politike.
S druge strane, u ovakvom Đilasovom vozu sigurno nećemo gledati PSG, SDS i Novu stranku. Lider ove poslednje, bivši premijer Zoran Živković, za DW kaže da nema ništa protiv Dveri – ako promene politiku i počnu da zagovaraju evropske integracije. „Nova stranka je za okupljanje opozicije, ali ne svega i svačega ni oko čega, nego da znamo šta su ciljevi i šta je program“, dodaje Živković.
Pikantna je tu pozicija Vuka Jeremića i njegovih narodnjaka, na koje izvesno Živković aludira kada kaže da postoji stranka „čiji je predsednik za evrointegracije, a potpredsednica protiv“. Naime, to što Jeremić poluvešto izbegava da kaže jeste li ili nije muzičar kada je u pitanju odnos prema EU, upućuje ga na koaliciju u kojoj bi bili i proevropski i evroskeptični elementi.
Potpredsednik narodnjaka Nikola Jovanović pak tvrdi da su Dveri svima koji se spremaju za ulazak u savez prihvatljive i da se trenutno radi na definisanju tridesetak programskih tačaka. To bi moglo da bude gotovo do kraja jula kada ćemo znati da li je i to spisak želja primereniji misicama, nego politici kao što su bile neke ranije liste „principa“ i „tačaka“.
Ista lica, nove kombinacije
Dok u režimskim tabloidima objavljuju tobožnja istraživanja prema kojima bi „tajkun Đilas“ jedva prešao cenzus sve i da okupi celu opoziciju, Dragan Đilas znakovito ćuti. On je rezultatom na beogradskim izborima preuzeo varljivu pol-poziciju na opozicionoj sceni, ali se oglašava retko i mlako, ostavljajući utisak čoveka koji preteranim izjašnjavanjem ne bi da otera ovog ili onog opozicionara od svog Saveza.
Premda iz sveopozicione škole mišljenja dolazi i nedopečena ideja o nekakvoj oročenoj prelaznoj vlasti – tu bi se programske razlike potisnule dok se ne oslobode mediji, pravosuđe, ne omoguće slobodni izbori – izgleda da od te jedne kolone nema ništa. Zoran Živković bi da pričeka još malo na Đilasove poteze u nadi da će se ipak sve proevropske snage svrstati u istu kolonu. Ako toga ne bude, kaže, onda će oni van Saveza za Srbiju morati da formiraju drugu kolonu.
Van tih kombinacija izvesno će ostati i pokreti koji su proteklih godina doneli nešto nove energije. Iz Ne da(vi)mo Beograd nezvanično se čuje da ih opozicionari i dalje povremeno zovu u nekakvo ujedinjavanje bez ikakve ideje i politike, već samo da bi glumili mlada i neistrošena lica.
„Naš odnos prema tradicionalnim političkim partijama su rezervisanost i skepsa. Ne verujemo da isti ljudi koji su potrošili poverenje građana sada mogu da naprave drugačije rezultate samo zato što su promenili ime organizacija“, kaže Radomir Lazović iz tog pokreta za DW. Dodaje i da je moguća saradnja u pojedinim akcijama – borba za fer izbore, protesti, podrška slobodi medija – ali nikako koalicija.
Dug, krivudav put
Što se više razvlači, priča o opozicionim kolonama sve više postaje razbibriga, i to za sve manje publike. Cinik bi rekao da jedni govore kako ideološke i programske razlike moraju u drugi plan, drugi da ne smeju u drugi plan, ali ni jedni ni drugi nikako da konačno iznesu te programe osim na nivou osnovnih crta. Kao kod Kafke, predano se bave procesom premda niko ne zna o čemu je proces.
„Famozno 'ujedinjenje opozicije' danas zaista jeste moguće samo kao ujedinjenje protiv vlasti Aleksandra Vučića. A i to će biti još jedan 'long and winding road', kako su to rekli drugovi Lenon i Makartni. Poenta je u tome da to nije dovoljno, niti predstavlja ozbiljnu političku alternativu“, smatra Aleksej Kišjuhas, docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i kolumnista „Danasa“.
„Da li je neko od opozicionih prvaka rekao šta bi drugačije uradio u Briselu pred Hašimom Tačijem? Ili pred MMF-om? Da li bi drugačije ispregovarao neku 'stranu investiciju'? Ne, oni svi radije aludiraju na blamove vlasti na svom Tviteru i, neverovatno, smatraju da je to dovoljno. Haha, neko iz naprednjaka je nepismen. Pa šta? Politika je nešto sasvim drugo, to je organizacija, to je guljenje tabana, to je težački rad, na koji niko očigledno nije spreman ili nije sposoban. I u tome je sadržana drama političke Srbije“, navodi Kišjuhas za DW.
I možda se tokom jula, dok se oni koji su nešto prištedeli brčkaju u Paraliji i Sutomoru, u debati na nekoliko slobodnih medija i ljutom boju na Tviteru konačno reši pitanje svih pitanja: koliko kolona? Možda onda u uslovima režimske hajke na opoziciju ta kolona ili te kolone dokažu da nisu baš bili paukovi u tegli i da je sve ovo natezanje imalo smisla. To je jedno debelo možda.