Palermo pod kožom
11. januar 2020.
Znam – ma koliko knjiga pročitali , ma koliko filmova odgledali, šta god vam budu govorili spotovi na Jutjubu, stvarnost prvih minuta u nekom mestu biće uvek drukčija. Prva misao koja se nametnula kada sam zakoračio u grad: Palermu svet nije potreban, on je svet za sebe.
Putovanje vozom iz Katanije je bilo ugodno. Pruga je prosekla Siciliju preko srca, pejzaži su poznati iz filmova kao što je „Haos“ braće Tavijani ili iz sicilijanske epizode „Kuma“. Žućkasta trava, poneka oronula kuća, brda za koja zamišljam da pamte kada su bili lava.
Već ulazak voza na peron pokazuje da je Palermo glavni grad ostrva. Stanica Palermo Centrale je nastala 1886, dakle u epohi koja je svoje železničke stanice gradila kao katedrale – hramove putovanja. Setim se da je beogradska Glavna železnička stanica voljom vlasti odslužila svoje. Bila je dve godine starija od stanice u Palermu. Sicilijanska građevina se dobro oseća i ne pomišlja na muzejsku penziju.
Od pročelja stanice na Cezarovom trgu ka centru vodi Via Roma. Levo i desno su zgrade nekoliko spratova više nego u Kataniji. Nakon senovitih haustora sa ogromnim drvenim kapijama ili poprilično starih, ali elegantnih zgrada, iskrsava međunarodna znamenitost – Lidl.
Skoro da nema evropske zemlje u kojoj se nije ugnezdio nemački lanac samoposluga sa neumoljivo konkurentnom logikom. Izbor sicilijanskih vina je impresivan. Jedna devojka nam prilazi – kaže da je čula jezik i nije mogla da izdrži, a da nas ne pozdravi.
Iz Hrvatske je i ovde je na nekoj vrsti studentske razmene. Pitamo je da li joj se dopada Palermo. Ona uz osmeh kaže da je tu dva meseca, a već sada unapred strepi od trenutka kada će za mesec dana otići. „Palermo vam se uvuče pod kožu“.
Sunčev teatar
Na jednom raskršću pitamo čoveka koji je, sudeći po borama smejalicama, očito najmanje pola veka među živima, da li smo na pravom putu – uputili smo se ka operi Teatro masimo jer je u blizini naš smeštaj. On neobično živo odgovara da jesmo, prati nas deo puta, usput nam ispriča da je bio u Beogradu i Sarajevu. Onda skrene u svoju kafanu. Opraštamo se kao od starog znanca. To osećanje, da su nam ovi ljudi bliski, ne napušta nas dokle god smo na Siciliji.
Skrećemo levo u ulicu Vitorio Emanule i brzo stižemo na raskršće sa jednom od glavnih gradskih ulica – Makeda. Trg sa četiri identične zgrade na četiri ćoška. Majstor Đulio Laso iz Firence je po nalogu tadašnjeg španskog vladara Sicilije napravio četiri barokne fasade, koje su danas nezaobilazne na spisku znamenitosti grada. U podnožju konkavnih pročelja su fontane, zgrade su simboli četiri godišnja doba. Domaće stanovništvo ovaj trg ne zove Quattro canti – četiri ćoška – kako je upisano na mapama grada – već Teatro del Sole – Sunčevo pozorište – pošto je tokom dana uvek makar jedno pročelje okupano suncem.
Pođe li se dalje živom ulicom Makeda sa leve strane pojaviće se Verdijev trg sa operskom kućom Teatro Masimo. To je jedno od centralnih mesta za građanstvo Palerma. Istoricizam je stručan naziv za stil koji je podmirivao reprezentativne potrebe sve jačeg građanskog sloja. Za njih je građeno lepše i starije.
Opera prima 3.000 ljudi. Najvažnija operska kuća Sicilije bila je zatvorena radi potpunog restauriranja 1974. godine. Politička nestabilnost i korupcija u domovini organizovanog kriminala učinili su svoje, pa je Teatro bio zatvoren 23 godine. Nekome ko stiže iz Beograda ovo zvuči poznato.
Mirno proživeti vek
Ovde je možda vreme da se osvrnemo na sliku Palerma kao „glavnog grada mafije“. Do devedesetih je politika prećutno ili otvoreno prihvatala postojanje nevidljive kriminalne organizacije. Zavet ćutanja, Omerta, bio je jači od svakog zakona. Sicilijanska poslovica kaže: Ko je gluv, slep i nem, živeće mirno 100 godina.
Osamdesetih je mafija u Palermu ubijala prosečno svakog trećeg dana. Tako su 1992. stradali specijalni tužioci Đovani Falkone i njegov pomoćnik Paolo Borselino. Ali vođe mafije su se preračunale. Njihova ubistva su ojačala njihovog protivnika, Leoluku Orlanda, koji je napravio koncept potiskivanja mafije iz svakodnevnice Palerma.
Orlando je ponovo aktuelni gradonačelnik, mnogi mu pripisuju preporod Palerma. Napisao je knjigu „Trebalo je da budem sledeći“ u kojoj opisuje šta znači boriti se protiv mafije i živeti pod policijskom zaštitom: „Za mene kao Sicilijanca je, kao i za druge Sicilijance, bolno da volimo zavičaj, a da ga ne možemo zaista voleti, jer sicilijanska istorija skriva mnogo perverzija.“
Upravo ovaj hrabri čovek opominje da je pogrešno Siciliju i Palermo svoditi na mafiju i njeno nasilje. I zaista, moje celodnevne šetnje gradom su me uverile da je Palermo daleko miroljubiviji od slika koje kolaju našim glavama pre nego dođemo tamo.
Svi su čuli za mafiju, a malo ko zna ko su Salvatore Kvazimodo ili Luiđi Pirandelo – dva sicilijanska književna nobelovca. Pesnik Kvazimodo je jednom zabeležio: „Političari žele da ljudi hrabro umiru, a pesnici – da hrabro žive.“ Zato se okrećemo ovoj vrsti hrabrosti, Palermu koji voli i slavi život.
Korzom do Orijenta
Predveče valja prošetati do početka ulice Makeda. Korzo još uvek postoji! Šetači u predvečernjem razgovoru, to podseća na detinjstvo. Najpre se oku nameće Fontana Pretorio iz 16. veka, sa svim onim što očekujemo od Italije – sklad, nage skulpture, šum vode i lokalna legenda čiji je glavni junak Genijus Palerma, ujedno figura na vrhu stuba koja je prigrlila zmiju i predstavlja predhrišćanskog zaštitnika grada.
Nekoliko minuta hoda niz ulicu dolazi nešto što ne očekujemo od Italije – Crkva Svetog Katalda, irskog monaha iz sedmog veka, koji je kao brodolomac u južnoj Italiji postao biskup i činio čuda, svedoči o tome da je, za razliku od dobrog dela kopna, Sicilija vizantijsko-arapsko čedo.
Sinteza normanskih, arapskih i vizantijskih elemenata je deo ovdašnjeg identiteta. Naravno, Feničani, Grci, Kartagina, Rim i Vizantija su ostavili duboke tragove. Pod Arapima, koji su Palermo 831. proglasili glavnim gradom emirata, on je imao 100.000 stanovnika, i posle Kordobe i Carigrada bio je treći po veličini evropski grad.
Kada su Normani 1.066 osvojili Siciliju nakon viševekovne arapske vladavine, njihov broj je bio dovoljan tek da zauzmu vladarske i upravne položaje. Vizantijsko-arapska svetina je ostala tu gde je oduvek bila. Njena brojčana nadmoć ogleda se i u crkvama koje su po nalogu novih vladara gradili lokalni neimari.
Tako me i crkva pred kojom stojim podseća na jedan hamam u Skoplju, na turbe u Istanbulu, na vizantijsku crkvicu u Sofiji. Izgrađena je po nalogu normanskog kralja Vilijama I. U vreme njegove vladavine Normani su već jedan vek gospodarili ostrvom. Ipak, moglo bi se reći da je ostrvo zagospodarilo njima.
Na dvoru je bilo mnoštvo grčkih i arapskih savetnika, gospodari su uz dvor držali i harem, moto svoje vladavine neretko su birali iz islamskih svetih spisa, na kovanicama su bile i njihove arapske počasne titule. Na mestu sudara skandinavskih ratnika i Orijenta nastala je hibridna kultura koja je, sudeći po onome što vidim u Palermu, zanimljivija od tipski naslaganih kulturnih slojeva u dobrom delu Evrope.
Vizantijsko-mavarske sinkope
Sutradan je na redu Katedrala – mesto na kojem se sinteza nekoliko civilizacija možda ponajbolje vidi. Sve se zna o njenom normansko-arapskom jezgru iz 1185. Veličina i izgled crkve govore da je Sicilija stolećima bila ključ mediteranske moći – ko bi ovladao ostrvom bio bi jedan od najmoćnijih vladara Sredozemlja. Opet su palme pred katedralnom crkvom i opet pomislim da je mediteransko-orijentalni izvor hrišćanstva zacelo blizu ovom mestu.
Lorens Darel je u svojoj poznatoj putopisnoj knjizi o Siciliji „Badem u cvatu“ opisao susret sa jedinstvenim sicilijanskim građevinskim rukopisom: „Taj palermo-sicilijanski je nešto sasvim nesvakidašnje, lepo povezivanje strogih normanskih formi koje streme u visinu sa dinamičnim, obilnim vizantijskim i mavarskim ukrasima, ostavlja bez daha, to je briljantno sinkopiranje svečanog lajtmotiva.“
U katedrali su sahranjivani kraljevi – među njima i švapski iz dinastije Štaufena. Fridrih II, car Svetog rimskog carstva, kralj Nemačke, pa Sicilije, titularni kralj Soluna, a nekoliko godina čak i kralj Kipra i Jerusalima, očito je za života bio važan evropski lik. Međutim, njegova će posthumna slava biti još veća.
Kada su u Palermu 1782. otvorili kovčeg Fridriha II imali su šta i da vide. Kralj je bio 532 godine mrtav, ali njegovo telo – celo i očuvano. Jedni govore o balzamovanju, drugi o sicilijanskoj klimi, jer su mnoge mumije u katakombama otkrivene u sličnom stanju. Ima ih, naravno, koji u svemu vide ruku Božiju.
Bela džiga za pamćenje
Palermo ima i drugu vrstu znamenitosti. Kada iza Katedrale i Normanske palate posle desetak minuta hoda izađete iz turističke zone komfora i siđete nekoliko stotina koraka duž Via Colonna Rotta, prema trošnim naseljima, u kojima je siromaštvo, očito, normalna stvar, naićićete na broju 68 na radnju za koju zna celi svet.
Reč je o konditoraju „Capello“. Njihova tortica sa čokoladom i filom od narandži je sakralna melodija za nepce. Tako sedite pred poslastičarnicom, unaokolo je uobičajeni sicilijanski raspad sistema, a ukus u vašim ustima ima nebeske atribute.
Slatki paradoks za turiste, gorka istina za domaći živalj. Ili, kako bi to rekao gradonačelnik Orlando: „Ovde uzvišena harmonija, a tamo u beton izlivena vulgarnost.“
Najbolje sam se osećao na pijacama u starom gradu. Niz tezgi i restorančića u spletu oronulih ulica. Niste ni bili u Palermu ako niste probali pani ka meusa (na lokalnom dijalektu) ili pani kon milca (na italijanskom): hleb sa belom džigericom, tačnije mešavinom teleće slezine i pluća koji se dugo dinstaju u velikom loncu.
Sicilijanski street food je čuven. A ovo jelo s pravom najpoznatije. Sa druge strane spektra čekaju vas bolno slatke kanole – cevčice od tvrdo pečenog testa punjene orijentalno preslatkim nadevima.
I vina. Čarobna sicilijanska vina kojima verovatno nema ravnih u svetu. Čak i kada naručite vino koje se šepuri u izlogu uličnog restorančića, flaša je samo osam evra, a voćni buke maestralan. Pijuckate ga i posmatrate vrevu. U Palermu niko, ni bogataši ni sirotinja, ne piju loše vino, jer ga ovde naprosto – nema.
Rastanak od grada u meni
Kada je došlo vreme da odem, obećao sam sebi da ću se vratiti. Opet prizivam Getea za svedoka: „Da sam video Siciliju, meni je nerazorivo blago za celi život.“ Još prvog jutra u Palermu zapisao sam nekoliko redaka koji čuvaju čednost istinske fascinacije. Navodim celi taj zapis za kraj:
U zoru se budiš u gradu koji Sicilijanci zovu Paliemu.
Poodmakli septembar. A noć – avgustovska, vrela. Ulice glasne. Garaža ispod balkona se otvara na hidrauliku. Šarke na kapiji, verovatno ni jedan jedini put podmazane, proizvode zvuk kotrljanja felgi po asfaltu po kojem je prosut pesak.
Histerija sirene kola hitne pomoći. Glasno dovikivanje muškarca i žene, melodija jezika stvorenog za kancone. Zvuk vespe koja čeka na semaforu. I još jedne. I još jedne.
Sećanje premotava prvi dan u tom gradu koji su Feničani nazvali Ziz – cvet.
Miris goriva za motokultivatore. Miris sveže ribe na pijaci. Miris belog luka u ljubavnom stapanju sa maslinovim uljem. Neverovatna ljubičasta boja loptastog patlidžana. Neverovatno velike brokule. Sendviči sa belom džigericom pripremljenom u golemom loncu na ulici.
Mumije koje spavaju u katakombama. Normanska katedrala sa mavarskim rukopisom. Park sačinjen od dugovratih palmi. Barok na plećima antike. Bezbrojne barke u luci. Pločnici koji su zaista od kamenih ploča, poliranih stopalima niza naraštaja. Preko politure se razliva odbljesak ulične rasvete.
Trgovi, ulice, trgovi.
Oronulost i sjaj.
Ponovo škripe vrata garaže, ponovo brunda vespa.
Ukus gorkoslatkastog belog vina, plod loze koja je korenom srkala sokove crne vulkanske zemlje. Terre siciliane. Orošena flaša na kojoj piše Passo di Luna. Mirisni buke tek raspuklog voća.
U popodnevnoj šoljici ukus topljene čokolade sa listićima limunove kore i pinjola.
Čekaš sunce koje puzi niz fasadu preko puta.
Budiš se u gradu koji su Grci nazvali Panormos, a Arapi to čuli kao Balarm. Prisećaš se svog susreta sa njim u nekom od prethodnih života.
Nisi morao uspostavljati bliskost: razgrađuje se iz haosa stvoren poredak i obnavlja se kroz novi haos. To imaš u sebi. Taj južni princip slojevitih ljudi sa dušama koje poput spojenih posuda mešaju fluide raznih civilizacija - antičko vulkansko tlo, arapski smisao za ornamentiku i hedonizam i normansko-romejsku eklektičku volju za moć.
Mafija je filmski mit pretvoren u suvenir. Na magnetićima – Marlon Brando kao sicilijanski narodni heroj.
Lica iz filmova Braće Tavijani.
Susret pijace i dvora, susret raskoši i bede. Susret tebe – stranca – sa svim tim u sopstvenoj dubini.
Pre nego sunce konačno preskoči palme na trgu i kupolu Teatra masima te se zaputi duž drvoreda u Via Volturno da bi skrenulo desno u Via Tunisi, zavirilo kroz visoke francuske prozore i napokon ti dodirnulo obraze, stići ćeš još da zapišeš:
Ne budim se ja u Palermu, Palermo se budi u meni, postajući zauvek moj.