Peter Handke i Fabjan Hafner: Bog daje orahe, ali ih ne lomi

Feljtonista Frankfurter algemajne cajtunga Hubert Špigel opisuje dobro raspoloženog austrijskog nobelovca Petera Handkea koji je došao u mali nemački Marbah u kojem se nalazi Nemački arhiv književnosti. Tamo je u ponedeljak uveče održano književno veče: „Između jezika: Peter Handke i pesme Fabjana Hafnera“.

Kada se pre dve godine pojavila Hafnerova „Prva i poslednja pesma“, koju je sa slovenačkog priredio i preveo Peter Handke, knjiga je trebalo da bude predstavljena u Marbahu. Ali, korona je pokvarila račun.

Šta izaziva svetskog pisca da prevodi, šta ga u tome uzbuđuje? Da li su svi pesnici u osnovi prevodioci? – pisalo je u najavi tog kulturnog događaja.

Saigrač (Handke) i udovica pesnika

„Izbor Hafnerovih pesama za čitanje, Handke u početku prepušta Zdenki Hafner, udovici pesnika, koji je sam sebi oduzeo život 2016. Prvu pesmu čita na slovenačkom originalu, ostale u sopstvenom prevodu, nakon što je Zdenka Hafner pročitala original“, piše nemački list i onda vrlo detaljno opisuje Handkeove reakcije:

„Kada kritikuje moderatora Ulriha fon Bilova, on to čini blago i sa praštanjem, s gotovo nežnim podsmehom. Ako nekome upada u reč, onda samo sebi, preispitujući sopstvene formulacije, optužujući sebe za neoprezno korišćenje opštih mesta.“

„Handke govori polako, oprezno, kao da u svakoj rečenici može da vreba ponor u koji bi neminovno upao da nije na oprezu. On traži pravu reč na takav način da se čini kao da bi više voleo da reč pronađe njega. Ne želi da kaže ništa pogrešno, ali ne želi ni uvek da kaže pravu stvar. Na kraju krajeva, šta znači ispravno i pogrešno kada je reč o književnosti i umetnosti njenog prevođenja? Moglo bi se pomisliti, da mu nikada nije manje bilo stalo da bude u pravu nego sada.“

Rečenica kao isklesana u švapskom mermeru

„Nećemo to večeras ovde razjašnjavati, ironično kaže Handke kada Ulrih fon Bulov želi da govori o prirodi poezije.“

„Odmah povucite reč, šišti on s lažnom hladnoćom kada moderator pomene teoriju Johana Gotfrida Herdera o poreklu jezika. A kada je Fon Bilov više puta pokušavao da postavi pitanje o sličnostima i razlikama pisanja i prevođenja, Handke je zapucketao kao da je grm od trnja koji natenane tinja: Poezija je poezija, a prevod je prevod. Rečenica za arhiv, kao isklesana u švapskom mermeru“, primećuje Hubert Špigel.

O pesniku čije pesme su tema te večeri, autor teksta za Frankfurter algemajne cajtung piše: „Fabjan Hafner je rođen u Klagenfurtu 8. juna 1966, na dan kada je u Frankfurtu premijerno prikazana Handkeovo Pljuvanje publike. Bio je pisac, pesnik, stručnjak za književnost i prevodilac.

„Kao koruški Slovenac, nosio je u sebi jedan od najdubljih političkih, društvenih i kulturnih ponora u današnjoj Evropi, ponor koji zjapi u Koruškoj između nemačkog i slovenačkog jezika, kako je napisao njegov prijatelj i kolega Aleš Šteger u nekrologu za Hafnera 2016. Da bi premostio taj jaz, Hafner je na nemački preveo dela Daneta Zajca, Maruše Krese, Uroša Zupana, Tomaža Šalamuna, Maje Vidmar i drugih i pisao o Handkeu, Florijanu Lipušu, čiji je roman Der Zogling Tjaž Handke preveo 1981. i o Kristini Lavant.“

Handke: Prevođenje nije opasno, pisanje je izuzetno opasno

Pisati pesme
je prevod
sa jezika
koji ne postoji

Taj, kako ocenjuje autor nemačkog lista, „užasno lep stih Fabjana Hafnera“ citiran je dva puta te večeri. „Handke nije hteo da komentariše tu rečenicu. On nije pesnik i ne želi da bude tumač poezije. Prevodilac je pre svega saigrač, kaže Handke, koji se privremeno povukao u prevodilački posao kao u neki zaštićeni prostor. Prevođenje nije opasno, pisanje je izuzetno opasno, kaže Handke i pritom gleda veoma ozbiljno.“

„Svi znaju da ni tu rečenicu nobelovac neće objasniti. Jedan drugi pesnik je jednom rekao – Bog daje orahe, ali ih ne lomi“, završava Hubert Špigel u tekstu za Frankfurter algemajne cajtung.

Priredila: Dijana Roščić

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.