Pešta – zbirka okamenjenih priča

Pre nego što ga pređemo dolazeći iz Budima u čudesnu Peštu, zastanemo da mu se zadivimo – drugom po stažu budimpeštanskom mostu, onom koje nosi Margaretino ime.

Drugom polovinom 19. veka projektovao ga je Francuz Ernest Guen. To je jedini trokraki most koji sam video. Kad dolazite sa budimske strane, negde na drugoj trećini mosta, jedan krak levo vodi ka rečnom ostrvu Margareta, dok celi most usred Dunava savija nadesno prema peštanskoj obali.

Krak prema rečnoj adi je dodatno napravljen mnogo kasnije, kada se blagajna opet napunila. Ovakav, kakvog ga mi vidimo, most je od 2011. Tada je rekonstruisan.

Rušen je u Drugom svetskom ratu, čak dva puta. Prvi put slučajnom eksplozijom 1944. kada su varnice sa broda koji je prolazio ispod mosta skočile na upaljač na nemačkom eksplozivu ugrađenom u most, zlu ne trebalo. Poginulo je 600 civila, među kojima je bio olimpijski mačevalački šampion iz Berlina 1936. Endre Kabos. Tada je, zbog jevrejskog porekla, bio prinudni radnik.

Drugi put kada je Vermaht, povlačeći se pred sovjetskim nadiranjem, minirao sve mostove zauzimajući busiju u Budimu.

Rečna ada do koje se može peške omiljeno je izletište građana i turista. Nekada se zvalo Zečije ostrvo, ali se u 13. veku ćerka mađarskog kralja Bele IV, Margareta, zamonašila na tom ostrvu i ono se od njene prerane smrti – umrla je u dvadeset i osmoj – zove po njoj. Kao i most kojim koračamo.

Ovako je sa skoro svim mestima u gradu. Priče, velike i teške, male i šarmantne. Budimpešta je zbir priča pretočenih u zdanja.

Sećanja na mišolovku

Misli mi se roje oko nekoliko prethodnih boravaka u ovoj svetskoj varoši. Iz Beča sam se vraćao u Beograd, u pet ujutro iskočio sam iz kola na stanici Keleti, iako sam u Beču šilinzima platio vožnju do Srbije. Bio sam mlad i znatiželja je bila veća od razuma.

S malo para i nenaspavan proveo sam taj dan rane jeseni 1988. u Budimpešti, bolje reći u Pešti, jer Dunav nisam prelazio.

Sledeći boravak, 1994, bio je iznuđen odbijanjem beogradskih nemačkih službenika konzulata u Birčaninovoj da mi dozvole povratak u Nemačku. Posle višednevnog maltretiranja u redovima seo sam na voz i preko jedine otvorene granice, one sa Mađarskom, otputovao do Budimpešte.

Tada sam nekoliko puta provodio sate i sate u nemačkoj ambasadi za koju više ne bih znao reći ni gde je. Kada vas stisne neka muka, vaše oko se suzi, kroz njega lepota grada skoro da ne dopire.

Tada je u Budimpešti još poneki pekar govorio nemački. Ruski su skoro svi znali, a niko nije hteo da ga koristi. Iznajmio sam jeftinu sobicu, na pola sata vožnje od Moskovskog trga ka dubokoj periferiji, negde gde vas budi cvrkut ptica. Ali autobusi su jurili prema centru svakih deset minuta.

Tih petnaestak dana bio sam nevoljni stanovnik Budimpešte, miš koji je umakao iz srpske da bi se obreo u mađarskoj mišolovci. Ali vizu sam na kraju ipak dobio.

Sada, dok preko jednog od gizdavih mostova ulazim u Peštu, verujem da će engleski biti jedini jezik na kojem ću da razgovaram sa domaćim stanovništvom.

Pešta sa razglednice

Već pogled sa Margaretinog mosta liči na poznate razglednice. Na levoj obali golemi, kitnjasti parlament, sazidan u epohi koja je čak i od železničkih stanica pravila katedrale. I već silazimo ulicom pored Dunava, šetamo iza zgrade Parlamenta, zagledajući ovaj ili onaj spomenik – u Pešti ih ima toliko da ih posle izvesnog vremena počinjete doživljavati kao puki ulični dekor.

Naš cilj, međutim, nije kulturno-istorijske naravi. Internet sve zna, pa i to da jednu od najboljih kafa u centru možete popiti u Espreso ambasadi  (Espresso Embassy). Tu, nadomak Trga slobode (Szabadság tér) u minimalistički i moderno uređenom lokalu jedva se može pronaći mesto.

Uz nešto sreće već sedimo za stočićem i ispuštamo „oh“ i „ah“ posle prvih gutljaja dobrog kapućina. Čovek koji je za šankom primio našu porudžbinu, doneo nam je kafe za sto. Stariji momak sa konjskim repom i naočarima progovorio je na čistom srpskom bez akcenta.

Tako da me je Pešta već na prvom koraku demantovala – prva prava komunikacija je usledila na mom maternjem jeziku. To neće biti jedino iznenađenje tih dana.

Uskršnja rakijica

Desilo se da smo u Pešti bili za paravoslavni Uskrs. Otišli smo do Srpske ulice (Szerb utca) koja svedoči o nekadašnjem snažnom prisustvu srpske zajednice u Pešti.

U blizini je, recimo, živeo Mihailo Vitković, čovek koji je u 18. veku kao pesnik i advokat bio cenjen i kod Mađara i kod Srba. Porodica vodi davno poreklo iz Trebinja. Bio je mađarski akademik i video je sebe kao most između dve kulture.

On je doživeo gradnju nove, barokne crkve, koja je po nacrtu austrijskog arhitekte Andreasa Majerhofera nastala na mestu starije srpske bogomolje 1733. Crkva Svetog Georgija je jedna od lepših baroknih građevina u Budimpešti i pod zaštitom je države.

A dvorište ove crkve je tog uskršnjeg jutra bilo puno vernika, što domaćih Srba, što izletnika iz Srbije. Popovi su svima nudili po čašicu rakije – popili smo po jednu u ime ideje da je jedan bogočovek pre mnogo vremena pobedio smrt.  

Pijaca kao bazilika

Dalje prolazimo trasom kojom svaki turista mora barem jednom proći. Najpre izađemo na trg nazvan po pesniku i dramskom piscu Mihalju Verešmartiju, koji je životom i delom pratio uspone i padove Mađarske u prvoj polovini 19. veka.

Sa tog prometnog trga vodi Vaci ulica. Ime je dobila po gradu Vacu nadomak Budimpešte i zasigurno je najpoznatija peštanska pešačka ulica. To je sestra beogradske „Knezmiške“. Vodi na jug, dužinom od preko jednog kilometra, sve do Velike pijace. U samoj ulici ljudi pronalaze isto to što se nalazi u pešačkim zonama svih evropskih i svetskih metropola – svetlucava obećanja konzumerizma.

Velika hala pijace je druga priča. Zgrada je, kao i većina drugih peštanskih javnih građevina, dovoljna sama sebi. Nije građena samo kao funkcionalni krov nad glavom ljudima koji se dovikuju na tezgama. Ne. Kada u Pešti odeš na pijacu, osećaš se pomalo kao da si otišao u crkvu.

Istoričari umetnosti i kažu da ju je krajem 19. veka arhitekta Samu Peč projektovao po uzoru na bazilike. Tek kasnije sam posložio kockice koje je ovaj čovek posejao po Budimu i Pešti – njegov rukopis je čitljiv i na zgradi Mađarskog državnog arhiva nadomak Budimskog dvorca. 

Za narodski karakter pijace, koja je šarena i bujna, ali čista kao apoteka, pobrinuo se spomenik seljaku koji prodaje jaja. To me podsetilo na istanbulski spomenik pijačnom nosaču ili ahenski čistaču ulica. Istoriju možemo videti i brehtovski, odozdo.

U Pešti se dobro jede

Za sve koji su ljubitelji gulaša, stepenice od ulaza u pijačnu halu vode desno. Na galeriji je nekoliko restorana. Onaj u kojem se gulaš sipa u plastične tanjire, ubedljivo je najbolji. Sve što nepčana čežnja istrenirana vojvođanskom kuhinjom očekuje od Pešte, ovde se ispuni.

Inače, najbolje rangirani peštanski restorani su poznati po tome što su pred njima – redovi. Tako je još prve večeri bilo i sa restoranom Hungarikum Bistro u centru  – da nisam rezervisao još iz Beograda, teško da bismo došli na red. Ali isplatilo se – guščiji bataci i tokajsko belo vino, uz mađarsku muziku. I zbog toga smo ovde, zar ne? To, naravno, ima svoju cenu.

A kada smo se, drugi dan, opet našli u blizini Velike pijace nismo imali strpljenja da gledamo sopstvene planove zabeležene na telefonu. Vikendom je na pijačnoj galeriji neopisiva gužva. Naprosto smo ušli u obližnji restoran Pipa etterem (ako me rečnik ne vara to je „pušionica lule“) etno-restoran kariranih stolnjaka, dobre kuhinje i pristojnih cena. Tek kad smo zadovoljni izašli iz njega, videli smo simpatičnu Mađaricu u narodnoj nošnji kako reklamira restoran na glavnom pijačnom ulazu.

Ipak, najluđe gastronomsko iskustvo ponudila mi je jedna ljupka pekara u Radaj ulici – punoj kafea, knjižara i restorančića. Blizu su studentski domovi, pa je atmosfera uporediva sa Latinskom četvrti u Parizu. Ovde ima više Mađara nego turista. To je pešačka ulica južno od centra u kraju zvanom Ferencvaroš – ljubitelji fudbala će odmah prepoznati ime najtrofejnijeg mađarskog fudbalskog kluba.

Tog jutra smo privučeni mirisom svežeg peciva i kafe ušli u pekaru. U vitrini su se šepurila peciva zamršenih imena. Pokazao sam prstom na neku vrstu kroasana. Kada sam ga zagrizao shvatio sam da jedem lisnato testo sa ljutom paprikom. Pariz začinjen Peštom. Izuzetno iskustvo.

Blistavije od Beča

Ono što posetioci očekuju od Beča, izdašnije nudi Budimpešta – bečke kafane svetskog ranga. Kafe Žerbo sa slavnom istorijom koja seže u 1858. ne može se odbraniti od posetilaca. Osnovao ga je Hajnrih Kugler, ali tek sa preseljenjem radnje na današnje mesto, na Trg Verešmarti 1870. i sa dolaskom francuskog poslastičara Emila Žerboa, kafe Žerbo će postati mitsko mesto za ljubitelje ekscentričnih napitaka i slatkiša. 

Seli smo tamo na kafu i kolač, kafa je bila dobra, kolač osrednji. Ali sjaj lustera sa visokih stropova i tamno, plemenito drvo nameštaja kao da govore da su na tom mestu znali sesti Franc List, Elizabeta Bavarska ili Franc Deak, političar koji je 1867. isposlovao austro-ugarsku nagodbu. Kao i sve stvari sa istorijskom patinom, i ova se pretvorila u lukrativnu iluziju.

Prostor koji sam doživeo kao još impresivniji, posetili smo jednog od naših popodneva u Pešti. Pariski pasaž (Párisi Udvar) je kafe  koji čuva sjaj onoga što su Evropljani u decenijama pre Prvog svetskog rata nazivali La Belle Époque – lepo doba. Buržoaska raskoš i u livrejisanju osoblja i u enterijeru i u cenama.

Od Njujorka do Keletija

Ako je pre toga postojala dilema, onda je po ulasku u kafe Njujork, potpuno raspršena – to je najraskošnije mesto na koje možete otići na kafu ili doručak u Budimpešti.

Zgradu i kafe podiglo je američko osiguravajuće društvo, a čuveni kafe je otvoren 1894. Za vreme komunizma zvao se Hungaria, a od 2007. novi italijanski vlasnici uložili su značajnu sumu u renoviranje. Ako rezervišete dan unapred, dobićete mesto. Inače, morate strpljivo čekati u redu da se neko zasiti ambijenta, dobre kafe i jednosatne iluzije da za dvadesetak evra svako može biti dendi.

Doručak u kafeu Njujork mogao bi se uporediti sa doručkom u raskošnoj baroknoj crkvi. Ali odveć svečanu atmosferu vešto razbijaju sjajni muzičari koji sa galerije prate žamor gomile mađarskim melosom i svetskim hitovima.

Iz ovog čuda od kafea izašli smo u lep prolećni dan. Vreme je da se šetnjom do Železničke stanice Keleti vratim za časak u prošlovekovne uspomene. Odavde sam u jesenje svitanje 1988. prvi put zakoračio u Peštu. Stanica Keleti (reč znači istok) je ono mesto koje svakome ko dolazi vozom s juga bude prva kapija za Budimpeštu. 

Sinagoga

Jedna od stvari koje najbolje pamtim jeste da sam bez cilja hodao ulicama koje su se tek budile, i odjednom, skrenuvši u jednu ulicu, ugledao bogomolju kakvu do tada nisam video.

Velika sinagoga u Budimpešti je – ustanoviću to mnogo kasnije – po mavarskim citatima na fasadi u rođačkim odnosima sa sarajevskom Vijećnicom ili berlinskom Novom sinagogom. Zaustavila mi je dah.

Nije bilo posetilaca, nije bilo nikoga. Zrak sunca je pao na tornjeve i ja sam osetio neku vrstu sreće. To pamtim bolje nego poslovično osorne policajce i graničare u umirućem komunizmu.

Trideset i četiri godine kasnije opet sam pred istom građevinom. Unaokolo je gužva. Nedostaje mi ono jutro kada smo ova lepotica i ja bili sami.

Šetajući krajem oko Sinagoge naišli smo na Kazinči ulicu gde je Street food karavan, pobočni sokak sa brojnim radnjicama koje nude uličnu hranu – mađarsku kao i onu iz celog sveta. Nešto dalje, u oronuloj zgradi je alternativni centar, jedan od trendovskih pabova-ruina, sa buvljakom, buticima i kafićima, unutrašnjom baštom.

Mogu da zamislim, da bi se ova Budimpešta u jevrejskoj četvrti svidela mom sinu kao i svim mlađim putnicima.

Vožnja brodom

Kada ste nekoliko dana u Budimpešti neminovno ćete prošetati Bulevarem Andraši – nazvanom po grofu Đuli Andrašiju koji je kao austrougarski ministar spoljnih poslova učestvovao na Berlinskom kongresu, a u mladosti bio mađarski revolucionar.

Niz kafea i radnji čuva šarm prohujalog vremena. U jednoj sporednoj ulici pred Muzičkom akademijom Franc List, naišao sam na interesantan spomenik mađarskom virtuozu i kompozitoru. Ovaj spomenik, za razliku od patetičnih istorijskih poza drugog počasnog kamenja  – pokušava, i čini mi se uspeva da uhvati silinu Listovog muzičkog zamaha.

Put će vas u centru pre ili kasnije naneti i pred Baziliku Svetog Stefana. Sama crkva i prostor ispred nje ne deluju manje impozantno od rimskih bazilika, uključujući i onu Petrovu.

Još jednu stvar ne bi trebalo propustiti – noćnu vožnju brodom ispod budimpeštanskih mostova. Raskoš grada tada u oku posmatrača dobija prave dimenzije.

Konstatujem da nismo ušli ni u jedno od slavnih peštanskih kupatila. Putniku uvek treba razlog da opet dođe.

Poslednje veče se vraćamo dunavskom obalom, pored osvetljenog Parlamenta, penjemo se na takođe osvetljen Margaretin most. Budim i Pešta bezbrojnim iskricama na tamnoj plohi Dunava ispisuju svoje priče.

Jedna od njih je da je Margaretin most neko vreme bio mesto sa kojeg su nesrećnici siti života skakali u smrt. Tako da ne znam da li je neka od ovih žiški na vodi, koje blesnu pa nestanu u tami, tek škrti trag jedne od tih napaćenih duša.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.