Pionir demokratije: 150 godina od rođenja Fridriha Eberta
4. februar 2021.
Krajem 1918. godine Nemačka se nalazila na prekretnici. Poraz u Prvom svetskom ratu je zapečaćen. Nemački car Vilhelm II, tokom Novembarske revolucije koja je započela ustankom mornara, pobegao je u egzil u Holandiju. Bezbroj ljudi gladuje. Traumatizovani ratni vojni invalidi očajnički traže svoje mesto u rastrojenom svetu.
U tom burnom vremenu preokreta, sin jednostavnog majstora krojača odigrao je presudnu ulogu u oblikovanju političke sudbine Nemačke: Fridrih Ebert, rođen je pre tačno 150 godina, 4. februara 1871. u Hajdelbergu. Bio je sedmo od devetoro dece.
San o društvenom usponu Ebert je pretvorio u impresivnu stvarnost. Od dna do samog vrha. Kao školovani sedlarski pomoćnik, nakon zanata i godina traženja, pa onda faze kad aje bio gostioničar, marljivošću, organizatorskim sposobnostima i usađenim osećajem za savestan rad, stigao je do toga da postane predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD).
Potisnuti poraz u Prvom svetskom ratu
Od novembra 1918. on je član rukovodstva takozvane Revolucionarne vlade, koalicije SPD s radikalnijim Nezavisnim socijaldemokratama (USPD). I sam Ebert nosio je žig rata. Dva njegova sina, od petoro dece koliko ih je imao, poginula su u ratu.
I u tom trenutku, taj socijaldemokrata podržava temeljnu prekretnicu – prelazak iz autoritarne monarhije u demokratsku republiku.
Demokratski izbori tek bi trebalo da se organizuju. Pored toga, revolucionarna vlada suočava se s teškim izazovom izgradnje ekonomski uništene države. Pritom većina stanovništva ne prihvata ratni poraz i još veruje navodnu „staru slavu“. To je društvo koje, kroz bolni proces, mora da se redefinipe kako bi imalo budućnost.
Ebert je pravi čovek, na pravom mestu i u pravo vreme. „Danas se on s pravom smatra pionirom demokratije koji je preuzeo odgovornost za jedan od najsloženijih problema u nemačkoj istoriji“, kaže istoričar Peter Bojle iz Fondacije Fridrih Ebert. Zahvaljujući svojoj sposobnosti za kompromis, Ebert u haosu posleratnog perioda zaobilazi većinu političkih litica.
„To je bilo nešto novo u nemačkoj politici“, kaže Valter Milhauzen, direktor Memorijalnog centra Fridrih Ebert u Hajdelbergu. „U vreme kada su stranke počele da preuzimaju odgovornost za sastavljanje vlade, Ebert je bio taj koji je uvek istrajavao na tome da se treba dogovoriti u svrhu postizanju cilja“, objašnjava Milhauzen.
Ali Ebert je pritom od radikalne levice stvorio sopstvenog neprijatelja. To se dogodilo zbog njegove saradnje sa starim elitama u vojsci i birokratiji prilikom uspostavljanja demokratije. Zbog toga su ga optuživali za izdaju radničkog pokreta.
Situacija eskalira. Radikalni komunisti, socijalisti i marksistički Spartakov savez, mobilisali su se 5. januara 1919. u Berlinu kako bi svrgnuli vladu. Nasuprot željama većine Nemaca, oni žele da spreče put ka parlamentarnoj demokratiji. Nazire se građanski rat – i to samo nekoliko dana pre održavanja prvih demokratskih izbora.
Ebert je ugušio takozvani Januarski ustanak (Spartakov ustanak). Tokom jednonedeljnih uličnih borbi proliveno je mnogo krvi. Dobrovoljački korpus koji je angažovala vlada, sastavljen od bivših vojnika i dobrovoljaca – ubija i muči. Karl Libkneht i Roza Luksemburg, osnivači Komunističke partije Nemačke ()KPD, ubijeni su ubrzo nakon gušenja ustanka.
Pravo glasa po prvi put za žene
Ipak, izbori za Rajhstag održani su 19. januara 1919. godine. Milioni žena po prvi put mogu da glasaju. Postoji sloboda izražavanja, kao i medijska sloboda. „Nemački narod je slobodan, ostaće slobodan i u budućnosti će vladati sam sobom. Ova sloboda jedina je uteha koja je ostala nemačkom narodu, jedino uporište ne osnovu kojeg se može izdići iznad ratnog krvoprolića i poraza”, izjavio je Fridrih Ebert na otvaranju Narodne skupštine 6. februara 1919. u Vajmaru. Pet dana kasnije izabran je za predsjednika Rajhstaga.
Ebert sebe doživljava kao slugu svih Nemaca i svojom politikom konsenzusa vodi mladu Vajmarsku republiku kroz višestruke krize. Isplate ratnih reparacija nakon Prvog svetskog rata, koje su saveznici odredili Versajskim ugovorom, opteretili su privredu Nemačke. Dolazi do pokušaja puča od strane radikalne desnice i levice. Ebert se suočava sa hajkama i klevetničkim kampanjama desničarskih nacionalista. On je predstavnik republike koju oni ne prihvataju.
Šef države kao neprijatelj
I ostale predrasude igraju ulogu. „Za društvo koje je još uvek žalilo za carstvom, socijaldemokrata u vladi, sedlarski pomoćnik, sin krojača iz Hajdelberga, bio je nezamisliv. Sedlar koji je zalutao na prestol, tako su ga opisivali“, priča Ebertov biograf Valter Milhauzen u intervjuu za DW. Predsednik Rajhstaga se brani pravnim sredstvima. Pokrenuo je više od 200 parnica.
Uprkos svim neprijateljstvima, Ebert ostaje sidro stabilnosti republike. Garant sigurnosti, slobode i reda. Za njegovih šest godina predsedavanja smenjuje se devet kancelara i dvanaest kabineta. A u Eertovom fokusu uvek su radnici i socijalno ugroženi.
Kao socijaldemokrata, povezao je ideju demokratije i vladavine zakona sa idejom socijalne emancipacije, kaže istoričar Peter Bojle. „A to je takođe značilo da demokratija mora da stvori materijalne i praktične preduslove kako bi svi ljudi, bez obzira na njihovu socijalnu situaciju, mogli da zastupaju svoje interese i da uzmu učešće u političkom životu.“
Ebert, koji je i sam poticao iz nižeg socijalnog staleža i koji je vredno učeći morao da stiče obrazovne temelje za svoje političke ambicije, inicirao je osnivanje fondacije koja će deci iz radničke klase omogućiti socijalni napredak kroz obrazovanje. „Pravedan pristup obrazovnim mogućnostima kao preduslov za jednake šanse u društvu na sasvim specifičan način povezan je s imenom Fridriha Eberta“, ocenjuje Bojle.
Ebert je umro 28. februara 1925. u 54. godini. Njegovom preranom smrću okončana je faza relativne stabilnosti i počinje polagano umiranje vajmarske demokratije. Godine 1933. vlasti u Nemačkoj dočepao se Adolf Hitler, čovek koji neće uništiti samo Ebertovo životno delo.
Danas, 150 godina nakon Ebertovog rođenja, Nemačka je već decenijama čvrsta demokratija. Pa ipak, ton se zaoštrava. Desničarsko-populistička Alternativa za Nemačku (AfD) redovno testira granice onoga što se može izgovoriti. A jedna neznatna manjina teoretičara zavere preko društvenih mreža uspeva da nahuška sve više i više ljudi.
Ranjivost demokratije
Istorijska poređenja su nezahvalna. Ono što je tada bilo, ne mora da se ponovi danas. Ali iz istorije se može učiti. Zbog toga Ebertov biograf Valter Milhauzen upozorava: „Mislim da nam se u novije vreme ponovo pokazuje da je demokratija nešto što je ranjivo. Da demokratija nije nešto što je večno.“
Istorija Vajmara pokazala je da se demokratija mora svakodnevno živeti i da se mora braniti. Zato za sve demokrate važi da „moramo braniti ovaj sistem, sada, danas i u budućnosti“. Jer ako u demokratiji ima premalo demokrata, „postoji rizik da ona bude bačena na đubrište istorije“.