Pogrešno koncipirano pravo na azil

DW:Gospodine Burkhart, pre 30 godina osnovana je organizacija „Pro azil“ (Pro Asyl). Šta je bio neposredan povod?

Ginter Burkhart:U Nemačkoj se tada širilo neraspoloženje prema izbeglicama. Sprovođene su rasističke kampanje, a pravo na azil je sve više bilo na udaru. To je bio razlog zbog kojeg je osnovana organizacija „Pro azil“. Ona je zamišljena da bude glas izbeglica u Nemačkoj. Danas smo došli u situaciju da branimo pravo na azil unutar Evrope. Situacija je sada međutim komplikovanija. Nemačka kancelarka, nemačka vlada, sada se zagovarač izbeglica i borac za humanost, ali s obzirom na dogovor između Turske i Evropske unije kojim se prihvat izbjeglica mora proširiti i na druge zemlje, pravo na azil u Evropi i dalje se nalazi na čekanju.

Zar nije najveća razlika između tadašnjih i ovih sada vremena činjenica da danas dolazi mnogo više izbeglica?

Osamdesetih godina prošlog veka dogodio se vojni puč u Turskoj, koji je doveo do bekstva u Nemačku, jer je, s obzirom na migracije radne snage, postojala uska povezanost s Nemačkom. I devedesetih godina, kada su se vodili ratovi na Balkanu, u Nemačku je došao veliki broj izbeglica iz istih razloga. Danas je Nemačka okrenuta prema Avganistancima, Sirijcima i Iračanima. Ovde živi najveća zajednica sirijskih izbeglica u Evropi, koja je nastala pre 2015. godine, kada je krenuo veliki talas izbeglica. Ljudi idu tamo gde imaju nekoga. Zato je Nemačka bila glavni cilj za izbeglice i u proteklih godinu dana.

Sigurno da je važan razlog za dolazak izbeglica i činjenica da u Nemačkoj postoji individualno pravo na azil. Ako je Nemačka jedina zemlja u Evropi, a možda i u svetu, koja odobrava individualno pravo na azil, da li bi onda trebalo da se čudimo što je to za nju previše?

Moram najpre da Vam pravno protivrečim. Po pitanju izbeglica odlučujuća je Ženevska konvencija koja važi u svim zemljama Evropske unije. Ona garantuje individualno pravo na zaštitu, koje se u svakom pojedinačnom slučaju ispituje. Problem je što su evropske zemlje, pogotovo one koje se nalaze na ivici EU – Grčka, Bugarska, Mađarska i druge – prepuštene same sebi i ostavljene na cedilu od strane zemalja sa severa Evrope kao što su Velika Britanija, ali recimo i Francuska. Evropi je nedostajala solidarnost, a onda je došla u situaciju da doživi kako zemlje jedna za drugom zatvaraju granice i žele da ograniče pravo na azil. Naš problem je što je evropsko pravo na azil pogrešno koncipirano. Država, koja pušta izbeglicu da uđe u nju, zadužena je za tu izbeglicu. Zato su države poput Grčke, Bugarske ili Mađarske, geografski gledano glavne zemlje za ulazak, prihvatanje i integraciju izbeglica, kao i za sprovođenje postupka za dobijanje azila.

Ginter Burkhart je jedan o osnivača nemačke organizacije „Pro azil“ (Pro Asyl)