„Pokrije se ćebetom po glavi i vrišti“

Nišlija Njegoš Popović je otac trinaestogodišnjeg dečaka sa autizmom. Kako se decembar bliži kraju, tako se on psihički priprema na reakciju svog sina kada bude čuo petarde tokom novogodišnje noći. Zvuk petardi, kaže Popović, veoma smeta deci sa autizmom.

„Uvek reaguje negativno, samo različitim intenzitetom, a to zavisi od mnogo stvari. Nekad stavi ruke na uši, nekad samo pita kakav je to zvuk, a nekad zaista reaguje burno i vrišti. Oni taj zvuk čuju skroz drugačije od nas, taj zvuk i nama smeta, a njima predstavlja haos u glavi“, priča Popović za DW.

„Najgore je što u takvim situacijama roditelji ne mogu da dopru do deteta da mu objasne šta se događa. Jednostavno nema načina. On se pokrije ćebetom po glavi i počne da vrišti, da se grči“, nemoćno opisuje kako se ponaša njegov sin Miodrag dok petarde pucaju u okolini.

Popoviću i njegovom sinu i bez petardi nije lako. Otac nam priča da nemaju svi razumevanja, da ima konflikata u recimo gradskom prevozu kad se dete uznemiri zbog buke. Petarde su vrhunac tog nemira.

Opekotine i amputirani prsti

Ne smetaju petarde samo deci sa autizmom, već i srčanim i plućnim bolesnicima, upozoravaju lekari. Takođe kažu da svake godine saniraju povrede od petardi. Saša Milutinović, načelnik druge operativne smene Zavoda za urgentnu medicinu kaže, da su statistički gledano, najčešće povređena deca. 

„Ta pirotehnička sredstva zovem eksplozivnim napravama, to je zaista izuzetno opasno. Najveći procenat povređene dece su ona između 10 i 16 godina. Velika je odgovornost roditelja da im zbog bezbednosti uopšte ne dozvole korišćenje eksplozivnih naprava“, kaže Milutinović za DW i nastavlja:

„Kada je reč o povredama, statistika kaže da su najčešće povrede ruke sa opekotinama prvog stepena, sa povredama kože, mekih tkiva, nerava. Neretko se dešavaju i ortopedske povrede, amputacija prsta, dublje rane koje moraju hirurški da se zbrinu.“

Opasnost mnoge građane Srbije ne odvraća od petardi. Ne odvraćaju ih ni visoke zaprećene kazne – od  50.000 do 100.000 dinara ili od 40 do 120 časova društveno korisnog rada, što važi i za roditelje maloletne dece.

Bez obzira na zakon, pred svaki doček Nove godine pišu se i potpisuju peticije protiv petardi. Ove godine je upravo jedna majka trinaestogodišnjeg dečaka kao što je Miodrag pokrenula peticiju u Srbiji. Sada internetom uz peticiju kruži slika sa natpisom: „Ja sam osoba sa teškoćama u razvoju. Smeta mi buka nepoznatog izvora. Nemoj da utičeš namerno na moj strah. Uživaj u proslavi praznika, ali dozvoli i meni da uživam.“

Zašto se i dalje pišu peticije ako je na snazi odredba Zakona o javnom redu i miru koji se primenjuje od 2018. godine? I zašto se zakon ne sprovodi na pravi način pa se petarde i dalje bacaju? Niška policija nas je, međutim, i ovog puta ostavila bez odgovora na ta pitanja.

Izbezumljeni psi

Kroz svojevrsni pakao prolaze i vlasnici pasa i mačaka. Neretko se dešava da se novogodišnja noć vlasnicima pasa pretvori u noć tuge u kojoj su izgubili svog ljubimca. To se dogodilo i porodici Đorđević.

„Našu Huljicu, tako smo je  zvali, pre pet godina smo našli sklupčanu u ćošku kako se trese, jedva je disala, nakon puno petardi za doček Nove godine u našem kraju. Znao sam da je to kraj“, priseća se Mladen Đorđević novogodišnje noći kad je ostao bez psa.

„Udomljena kao štene, bila je dvorišni pas, spavala je u garaži, i nije bila mnogo plašljiva, ali se plašila jakih zvukova, posebno jer je preživela i bombardovanje 1999. Te noći sam je uneo unutra i umotao u ćebe, ali sve je bilo gotovo“, priča on. I sada ima psa, mešanca, koji se, kaže, jednako plaši.

Mladen dodaje da u njegovoj ulici mnogi bacaju petarde, i to ne samo deca, već zreli ljudi koji na molbu da to ne rade jer se pas plaši, odgovore „Pa mora da se navikne“.

Postavlja se pitanje da li bi isti takav odgovor dao i roditeljima poput Njegoša i majke koja piše peticije, ako već ne reaguje na upozorenja lekara, veterinara i na zakon.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu