Politika azila EU već pet godina sporna
4. septembar 2020.
Hiljade izbeglica i potražilaca azila početkom septembra 2015. godine nalazilo se pred železničkom stanicom u Budimpešti. Mađarska vlada okretala je glavu na drugu stranu i pokušala da ljude vozom dalje preda Austriji. Situacija se zaoštrila 4. septembra, kada je hiljade ljudi krenulo peške autoputem u smeru Austrije.
Kako bi se sprečila humanitarna katastrofa, nemačka kancelarka Angela Merkel je narednih dana tim desetinama hiljada izbeglica i potražilaca azila omogućila da iz Austrije uđu u Nemačku. S obzirom na to da je većina ljudi koji su se tih dana nalazili na Balkanskoj ruti nastojala da dođe do Nemačke, mađarski premijer Viktor Orban ocenio je da to nije evropski, već nemački problem.
-pročitajte još: Pet godina od čuvene izjave: Da li je „uspelo“?
U leto 2015. godine, kada se neprestano povećavao broj izbeglica i potražilaca azila koji su uglavnom preko Grčke i Balkanske rute išli ka EU, i dalje je na snazi bio „Dablinski sporazum“. U tom evropskom zakonu stoji da je za izbeglice i potražioce azila uvek nadležna ona država u koju su prvo ušli. Tako gledano, za desetina hiljada ljudi koju su tada dolazili pre svega iz Sirije, bila je nadležna Grčka.
To pravilo je 21. avgusta na kratko vreme suspendovao nemački Savezni ured za izbeglice i azilante (BAMF). Ured tada nije proveravao koja zemlja EU je zadužena za potražioce azila koji su u Nemačku stigli iz Sirije. Prema oceni kritičara, to je postao magnet koji je sve većem broju ljudi ulio nadu da će ih Nemačka prihvatiti. Iako je i sama kancelarka dablinske odredbe ocenila kao „zastarele“, one su, nakon nekoliko haotičnih sedmica, ponovo stupile na snagu. I važe i danas.
Malo naučeno iz krize
I dalje ne postoji mehanizam koji reguliše kako bi izbeglice i potražioci azila trebalo da budu raspodeljeni unutar EU. Doduše, ministri unutrašnjih poslova EU su 2015. godine postigli dogovor u vezi jednog takvog mehanizma, ali Mađarska, Poljska i neke druge zemlje nisu htele da ga primenjuju. Najvećim delom su ignorisane i presude Evropskog suda pravde, koje Mađarsku, Poljsku, Slovačku i Češku obavezuju da prihvate izbeglice.
-pročitajte još: Porodica Džafar, Angela Merkel i bekstvo iz Sirije
Od tada do danas EU se nije pomerila ni korak dalje. „Da li smo nešto naučili iz krize? Da li smo uspostavili sisteme da budemo solidarniji“, pita se poslanik evropskog parlamenta Damian Bezelager iz proevropske stranke Volt. Njegov odgovor je „Ne! Ministri unutrašnjih poslova zemalja-članica nisu bili u stanju da sednu za sto.“
Generalna sekretarka Evropskog saveta za izbeglice (ECRE), Katrin Vulard, u EU zastupa brojne nevladine organizacije koje se brinu o izbeglicama. Ona smatra da reforma azilantskog sistema uopšte nije potrebna, već da bi države samo trebalo da se pridržavaju postojećih pravila kada je reč o azilantima. Umesto što jedni druge napadaju, ministri unutrašnjih poslova bi trebalo brže da sprovedu postojeće propise. „Ima mnogo alternativa. Nadamo se da neće ponovo biti pokušaja da se pravo na azil u Evropi dalje zakonski ograničava. Evropa treba da pokaže više odgovornosti. To bi bilo i u njenu korist.“
Sporazum sa Turskom donosi zaokret
U odnosu na 2015. godinu kada je u EU podneseno 1,3 miliona zahteva za azil, 2019. ih je bilo 670.000. Ubrzo nakon privremene mogućnosti ulaska u zemlju bez kontrole, i Nemačka i zemlje duž Balkanske rute zatvorile su svoje granice i pojačale kontrole. Tadašnji nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer rekao je da bi trebalo rešiti problem „gubitka kontrole“. Početkom 2016. godine ljudi su bili „zaglavljeni“ u Idomeniju, na severu Grčke.
Tek je takozvani Sporazum sa Turskom u martu 2016. godine doveo do toga da je broj izbeglica i potražilaca azila u Grčkoj počeo znatno da se smanjuje. Turska se obavezala da će izbeglice i potražioce azila sa grčkih ostrva prihvatiti nazad. Zauzvrat su izbegli ljudi mogli direktno iz Turske da stignu avionom u EU. Taj sporazum, kojim je Turska od EU dobila šest milijardi evra pomoći, na snazi je i danas.
-pročitajte još: Merkel je rekla „Uspećemo“ – a pet godina kasnije…
Na izbegličkoj ruti između Libije i Italije, EU je gotovo u potpunosti obustavila akcije spasavanja na moru i neko vreme se pouzdala u libijsku obalsku stražu, koja je izbeglice i potražioce azila trebalo da vrati nazad na obalu. Ali i pored toga, svake sedmice stotine ljudi i dalje kreće na put preko mora. Mnogi doživljavaju brodolom i utapaju se. Italija, Malta, Francuska i Španija samo povremeno i od slučaja do slučaja otvaraju svoje luke za privatne spasilačke brodove, kako bi se iskrcali oni koje su spaseni iz nevolje.
Zatvoriti granice, postaviti kampove?
Evropska unija je zapravo 2016. odlučila da postupak za dobijanje azila bude pokrenut odmah po dolasku u Grčku ili Italiju, gde su nastali novi „hot-spotovi“. Oni su međutim brzo postali isuviše mali. „Ideja o hot-spotovima, dakle o pokušaju da se na grčkim ostrvima pokrene postupuak za dobijanje azila, nije uspeo. U Moriji, na Lezbosu, vidi se da se prema ljudima odnosimo potpuno nehumano“, kaže evroparlamentarac Damian Bezelager, koji je i sam posetio izbeglički kamp u Moriji. Tamo živi 15.000 potražilaca azila. Obrada njihovih zahteva za azil u Grčkoj traje više meseci ili čak godina. U aprilu 2016. kancelarka Angela Merkel je rekla da bi postupak trebalo da traje tri do šest sedmica, pre nego što ljudi onda ponovo budu vraćeni u Tursku.
Tokom leta, 2015. godine, Mađarska je počela da podiže ogradu na granici sa Srbijom kako bi zatvorila spoljnu granicu EU. Izbeglice i potražioci azila samo su još na nekolicini mesta uz ogradu mogli da podnesu zahtev za azil, o kojima se onda brzo odlučivalo u nekoj vrsti „tranzitne zone“. Taj mađarski model, koji su Evropska komisija i Evropski sud pravde kritikovali, iz ugla Budimpešte pokazao se kao uspešan. Drastično se smanjio broj ljudi koji su ušli u Mađarsku. Prethodno je i Grčka podigla ogradu na granici sa Turskom, a i deo bugarsko-turske granice osiguran je ogradom.
Sistem „zatvaranje granica, obrada zahteva za azil na samoj na granici i trenutna deportacija” postaje uzor. Horst Zehofer (CDU), nemački ministar unutrašnjih poslova, želi da se upravo to sprovede. Spoljne granice EU trebalo bi da ostanu zatvorene i da se obrada zahteva obavi na granicama, glasi Zehoferovo rešenje.
Odluka o tome donesena je već 2018. godine na jednom samitu EU. Međutim, plan o „centrima za iskrcavanje“ ili „azilantskim centrima“ – drugi nazivi za izbegličke kampove na granicama – nikada nije sproveden. Predlog ministra unutrašnjih poslova Zehofera, evroposlanik Damian Bezelager ocenjuje kao „nepošten“. To je put koji Evropski parlament ne može da sledi. „Postupak traje isuviše dugo. Ukoliko želimo da zadržimo pravo na azil, imaćemo još više prenatrpanih kampova. To ne može da ide na dobro. Kampovi, poput onog u Moriji, prema mom mišljenju, uopšte nisu prikrivena politika zastrašivanja. To zastrašivanje pokušava da se institucionalizuje, zato to ne može biti rešenje.“
„Premeštanje“ problema
Katrin Vulard iz Evropskog saveta za izbeglice (ECRE) smatra da je u poslednjih pet godina u prvom redu postalo jasno da zemlje poput Mađarske ili Poljske, sa svojim krutim stavom, određuju politiku. „Lekcija koja je naučena je da pojedine zemlje-članice više ne veruju u pravo na azil. One izbeglicama ne žele da pruže zaštitu. To znači da privremeni mehanizam raspodele može samo da se osloni na koaliciju onih koji su za to voljni.“
Evropska komisija je još 2016. godine predložila korenitu reformu „dablinskih pravila“ i postupka za obradu azila u EU. S obzirom na to da je reforma predviđala obavezujući mehanizam raspodele potražilaca azila, predloge sve do danas odbijaju pre svega istočne i severne zemlje-članice EU. „Iako smo pre pet godina videli neke pozitivne pokušaje, uključujući i odluku Angele Merkel, od tog zajedničkog puta se kasnije odustalo. Umesto toga, sledi se strategija, koju mi zovemo ’premeštanje’, i koja bi ljude trebalo da drži podalje“, primećuje Katrin Vulard iz Evropskog saveta za izbeglice.
Turska, Libija, Liban, Jordan i severna Afrika treba da vode računa o izbeglicama, a Evropska unija pokušava da se sakrije.