Poljska skreće udesno

Predizborna kampanja bila je trka autobusima. Obe glavne kandidatkinje za premijersku stolicu su se velikim brendiranim autobusima vozile kroz zemlju po gradićima i selima, osim do velikih gradova – tamo se odnedavno iz Varšave dolazi modernim brzim vozom.

Da bi skrenuli pažnju, kandidati manjih partija su svesno odustali od velike pratnje i dolazili peške. Tako se recimo 36-godišnji Adrian Zandberg iz stranke Razem (Zajedno), koja je osnovana tek u maju ove godine, nakon jedne televizijske debate demonstrativno sa svojim predizbornim štabom odvezao podzemnom železnicom. Zandberg, koji je docent na fakultetu, inače je doktorirao na nemačkoj i britanskoj socijaldemokratiji.

On je kao dete sa svojim roditeljima došao iz Danske u Poljsku. U političkom smislu se takođe rado ugleda na primere iz Skandinavije, pre svega kada je reč o politici rada. Zandberg se distancira od anti-izbegličke retorike koju u Poljskoj gaje brojni političari. Samo nekoliko dana pre televizijske debate u medijima skoro uopšte nije bio poznat, a samo dan posle debate su ga proglasili za njenog pobednika i to pre svega jer je „govorio tako začuđujuće razumno“.

Skretanje udesno

Ipak i mnoge pohvale na račun ovog novajlije na političkoj sceni tek jedva povećavaju šanse da njegova partija uđe u poljsku skupštinu Sejm. Umesto toga se očekuje ubedljiva pobeda nacionalno-konzervativne Stranke Pravo i pravednost (PiS). U maju ove godine je slabo poznati kandidat ove stranke Andžej Duda iznenađujuće odneo pobjedu na predsjedničkim izborima. Sada bi njegova istomišljenica Beate Šidlo mogla da formira konzervativnu vladu.

Šidlo svoju karijeru može da zahvali tvrdolinijašu Jaroslavu Kačinjskom, predsedniku PiS. On sam je slovio za neprikladnog kandidata jer bi uplašio brojne umerenije birače. Kačinjski se dugo vremena držao po strani u predizbornoj kampanji sve do prošle sedmice kada se predstavio kao zabrinuti građanin govoreći stereotipno i netačno o izbeglicama o tome kako bi one mogle da donesu koleru i druge bolesti.

Poslednja ispitivanja javnog mnjenja govore da PiS doduše neće dobiti apsolutnu većinu. Ipak ako ljudi Jaroslava Kačinjskog budu formirali vladu, može se poći od toga da će biti teškoća i na spoljnopolitičkom terenu. Njegovi partneri se naime zovu Orban i Erdogan, dok se Berlin i Brisel već dugo ne mogu osloniti na Poljsku kao na partnera. Politika konzervativaca je protiv izbjeglica i svih koji drugačije misle, protiv Moskve i za dugoročno stacioniranje NATO u ovoj zemlji.

Frustracija i nezadovoljstvo

Ipak deluje da je prošlo najbolje vreme aktuelne vladajuće partije Građanske platforme (PO), koju je pre Eve Kopač uspešno vodio Donald Tusk, danas predsednik Evropskog saveta. PO je bila prva stranka od 1989. godine koja je u Poljskoj izabrana na izborima dva puta za redom. U poslednjih 18 godina Poljska je imala 12 različitih vlada. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, PO bi ovog puta mogla da dobije tek svaki četvrti glas na izborima.

Brojni Poljaci smatraju da su prepušteni sami sebi od strane vladajuće elite. Mere štednje pogađaju mnoge. Kada se napuste gradovi poput Varšave ili Krakova, koji trenutno doživljavaju bum, može se videti velika nezaposlenost, plate su preniske, a socijalna nejednakost raste. Odluka o odlasku u penziju sa 67 godina dovodi do toga da cela generacija, koja se tokom tranzicije devedesetih godina dugoročno borila za egzistenciju, mora duže da radi. Sve većem broju ljudi je toga preko glave.

Četvrt veka godina nakon pada komunizma Poljaci smatraju da su konfrontirani sa neobičnim fenomenom: dok Berlin i Brisel hvale ekonomske pokazatelje, ljudi u zemlji primećuju malo dobrog. Čak i dobro obrazovani mladi ljudi i dalje napuštaju zemlju tražeći posao. „Ako nemate vezu ne možete dobiti posao“, obrazloženje je koje se često može čuti.

Nesigurnost birača

Aktuelna vlada dozvoljava radne ugovore koje građani označavaju „šrot-ugovorima“ – tri miliona Poljaka trenutno radi na osnovu ugovora na određeno vreme, bez zdravstvenog osiguranja i zaštite od otkaza, bez odmora i prava na članstvo u sindikatu. Njihova primanja spadaju u najniža u Evropi. Više od 80 odsto zarađuje manje od 845 evra. Prosječna penzija iznosi 475 evra.

Vladajuća partija dakle može pre svega da računa na birače koji ionako slove za privilegovane, eventualno na one koji biraju samo „manje zlo“ i žele da spreče dolazak nacionalista na vlast.

Više od 40 odsto birača verovatno neće birati nijednu od dve najveće stranke. Poslednja ispitivanja javnog mnjenja govore da bi otprilike svaki deseti birač mogao da glasa za desničarski pokret bivšeg rok-muzičara Pavela Kukiza. Oko osam odsto bi mogla da dobije leva koalicija, a tržišno-liberalna šest odsto. Druge, delom radikalne grupe, verovatno neće preći izborni prag.