„Poreska revolucija“ – šta znači dogovor G7?

Ministri finansija grupe najrazvijenijih zemalja G7 hvale se da su na sastanku u Londonu postigli „dogovor stoleća“. To je čak i formalno skoro tačno. Jer, nedugo nakon Prvog svetskog rata je poslednji put postignut sporazum u Ligi naroda da kompanije plaćaju porez tamo gde im je fizičko sedište. To načelo je prihvaćeno praktično od svih država i pretpostavka je svih sporazuma o međunarodnoj trgovini sve do današnjih dana.

I to iako je pre pojave digitalnih giganata poput Amazona, Gugla ili Epla bilo jasno da takvo načelo pruža beskonačan prostor za mahinacije. Jer čak i kod proizvodnih pogona gde bi trebalo biti jasno gde je proizvod sišao s fabričke trake ima načina da se distribucija organizuje preko čitavog lanca firmi, teoretski sa sedištem u nekoj državi sa minimalnim porezom.

Ministri finansija zemalja G7 su se sad složili da to načelo „sedišta“ treba da bude zamenjeno načelom „prometa“. Jednostavno i veoma pravedno: koncerni će plaćati porez tamo gde ostvaruju prihod, bez obzira u kojem obliku.

To znači da će Gugl i Fejsbuk plaćati Nemačkoj porez na dobit kad u ovoj zemlji sakupljaju podatke i prodaje reklamu, kod internet-trgovina kao što je Amazon je sve još jednostavnije.

Do ovog dogovora nikad ne bi došlo da se za njega nije odlučno založila Dženet Jelen, nova ministarka finansija SAD. Ona i američki predsednik Džozef Bajden su isprva tražili minimalnu poresku stopu od 21 odsto, ali to je mnogima bilo previše.

Najviše se nećkao domaćin, britanski ministar finansija Riši Sunak, ali mu je svakako pomogla i računica Univerziteta Oksford: negde oko polovine međunarodnih kompanija koje imaju sedište u nekoj od zemalja grupe G7 u Velikoj Britaniji ne plaćaju niti penija poreza.

I Vašington ima svoju računicu

Na prvi pogled se čini da bi zbog američkih internet-divova Vašington trebalo da bude poslednji koji se zalaže za takvo načelo poreza, ali i oni imaju svoju računicu: jer to će značiti da će i nemački BMW plaćati porez u Americi kad tamo proda svoj automobil.

Osim toga, Italija i Francuska su već uveli svoje „internet-poreze“ američkim kompanijama koje će morati da ukinu kad se promene pravila igre.

Čak je i Aleks Kobhem, šef Tax Justice Network koja se zalaže za pravedne poreze, u intervjuu za DW nazvao odluku „istorijskom“. Ali, on je rekao da su zemlje G7 imale priliku da minilanu poresku stopu postave na 25 odsto umesto na 15.

„To znači da će korist biti mnogo manje nego što je mogla da bude“, rekao je on. „Ovde bogate zemlje uspostavljaju pravila za sve ostale. Trebalo bi da to izmestimo u Ujedinjene nacije i napravimo dogovor koji odgovara svima, a ne samo zemljama G7 koje gledaju svoju kasu.“

No nemački ministar finansija Olaf Šolc je upravo oduševljen ovom „poreskom revolucijom“, kako je zove. Jer nema velikih briga da će blagajna Berlina biti još punija: po proceni ministara, tu je reč o najmanje 50 milijardi dolara godišnje koje su međunarodni koncerni do sad odvlačili u nekakve poreske oaze i u „sedišta“ koja su im bila tek izgovor da ne plaćaju porez tamo gde su novac i zaradili.

U Londonu je doduše postignut načelni sporazum među zemljama G7, iako je ostavljeno još prostora da se utanače detalji. Svakako je golemi korak kad tako nešto usvoje SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Japan, Italija i Kanada – Španija je također stalni gost tih susreta.

Ali, globalni porez će postati stvarnost tek ako načelo prihvate sve zemlje G20.

Skoro svima je to u interesu

Šanse su dobre: Italija je ove jeseni domaćin sastanka te proširene grupe najrazvijenijih zemalja u koju onda dolaze i Kina, Indija, Brazil, Australija ili Južnoafrička Republika. Oni zajedno čine dve trećine stanovništva naše planete i oko 90 odsto ekonomskog potencijala. Ako se oni slože, onda će to biti zaista tako – možda ne odmah, ali u dogledno doba.

Čak i kada je reč o Kini, ima dobrih izgleda na pristanak: ona jest veliki izvoznik, ali ovako će moći da računa i na prihode od prometa na svom velikom i sve imućnijem tržištu. No i među članicama Evropske unije ima protivnika takvog načela: najglasnija je naravno Irska, nisu oduševljene niti Holandija ili Luksemburg – redom članice koje su „prijateljskim“ poreskim stopama privukle međunarodne koncerne da tamo otvore svoja sedišta za Evropu.

No i oni moraju shvatiti da nema smisla ovo međunarodno takmičenje sve nižim porezima u kojem učestvuju svi: u Nemačkoj je još osamdesetih porez kompanijama bio 60 odsto, sad je oko 30 odsto, u SAD je u protekle četiri decenije s 50 odsto pao na 25 odsto.

Naravno da neke zemlje sveta nikad neće pristati na novo načelo. No Kajmanska ostrva ili Panama ipak ne mogu biti merilo ekonomije celog sveta.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu