Porto – tečni kolač

Spuštamo se Ulicom Svete Katarine – krošnje drvoreda te ulice vidimo sa prozora apartmana. Prvo jutro u Portu.  

Sitne mozaičke kocke kojima su popločani trotoari još u Lisabonu su me podsetile na riblju krljušt. Grad se polako budi, pekare se pune. 

U jednu od njih nas namami mešavina mirisa – vanila, kafa, cimet. Čuvena portugalska peciva. Vidi se da su preci ovih ljudi radi začina osvojili pola sveta.   

Ovom ćemo se ulicom spuštati nekoliko dana. Brzo ćemo shvatiti da su u njoj najbolji butici i prodavnice u gradu.  

Ali ovog jutra naš cilj je – Donji grad. Prednost položaja našeg stana, kod stanice metroa Trinidad, jeste da svi putevi vode naniže, ka reci.   

Već posle pola sata hvata nas grozničava radost. Porto nudi slike koje su u skladnom suživotu, a čista su suprotnost. Kitnjaste crkve i betonske kule, šarm prohujalih stoleća na fasadama i fensi barovi, pijačna gungula i otmene terase, prosjaci i japiji na istom ćošku.   

Ako bi silazak od Trga Trinidad do reke u Portu mogao da se pretvori u muziku – meni na pamet pada jedino Točkov „Ulazak u harem“.  

Porto je moćan. I melanholičan i žilav. I samosvojno gizdav i ravnodušan.   

Pločice kao strip  

Prošli smo i preko reprezentativnih trgova i duž setnih uličica sa istorijskim šarmom. I evo nas već kod železničke stanice Sao Bento. Ne idemo nikud, tek smo stigli. Ali znamo da ulazak u staničnu halu ne sme da se izostavi.  

Azuležo, pločicu kojom je obložena unutrašnjost istorijske građevine, ali i mnoge fasade u portugalskim i andaluzijskim gradovima, doneli su Arapi: al-zulejdž je ornament doveden do savršenstva.  

Arape su Portuglaci potisnuli još u 11. veku, ali su zadržali sklonost ka izradi glaziranih pločica. Potom su se one razvile, za razliku od strogo ornamentalnih arapskih pločica, u način da se figurama ispričaju priče – to je neka vrsta dekorativnog istorijskog stripa.  

Muvamo se tu neko vreme, divimo se, ali nas sa platforme ispred stanice mami vreva u Ulici cveća. To je najčuvenija gradska ulica. I ona, naravno, vodi naniže, prema reci. Na njenom početku odlični muzičari šire brazilsko-portugalsku atmosferu laganim samba džezom.  

Ulica je dobila cvetno ime jer je, kada su je gradili, a to je bilo u doba velikih otkrića i portugalske pomorske moći u 16. veku, prolazila kroz baštu gradskog biskupa. Tako je biskupova sklonost cveću ostavila vekovni trag u imenu ulice – Rua des Flores.  

Pešačka ulica sa vinskim lokalima, prodavnicama suvenira, buticima. U jednoj od njih su čak i bicikli od portugalskog nacionalnog materijala – plute.  

Fasade su živopisne i setne kao fado. Celom dužinom izlozi radnji odvraćaju pažnju od dubokih bora na istorijskim pročeljima iznad njih. Nekada je bila stvar prestiža i moći imati ovde adresu. Sada je to kameni putokaz u sećanje na bolja vremena.  

Portugalci – ljudi iz luke Porta  

Izbijamo na trg, koji je samo jednim blokom zgrada odvojen od reke. Ime trga, kao i figura na spomeniku – sve je ovde u znaku Enrikea Moreplovca, kraljevskog sina, koji je rođen ni sto metara odavde krajem 14. veka, a zaslužan za mnoga portugalska pomorska otkrića i početak uspona Portugalije kao kolonijalne i pomorske sile.   

Ovo je zgodno mesto da se razmisli o nekoliko istorijskih anegdota. Starorimski tragovi su u najstarijim temeljima Porta. Uostalom, stari naziv za Porto je latinskog korena – Porto Kalo. Izgovorite li ovo kao jednu reč shvatićete da je luka u Portu dala ime celoj zemlji, a Portugalci su – ljudi iz luke Porto.  

Mavari su zagospodarili predelom u 8. veku, ali su ih hrišćani proterali već 892. Upravo odavde je Alfonso, prvi kralj Porugalije, isplovio 1147. zajedno sa engleskim, flamanskim i nemačkim krstašima za Lisabon. Preoteli su grad od Mavara. T 

To je početak uspona male kraljevine do ranga svetske pomorske sile. Iz tog razdoblja potiče nadimak stanovnika grada „tripeirosi“ – iznutričari. Stanovništvo je meso davalo vojnicima koji su isplovljavali u osvajačke pohode, a za sebe su ostavljali samo iznutrice.    

Na reci, ispod mosta  

Sa trga je još samo nekoliko koraka do obale. Pred nama je moćna reka koja iz Španije dolazi kao Duero, u Portugaliji postaje Douro, pri čemu se ono „u“ jedva čuje, pa je naš jezik, ionako sklon gutanju sopstvenih, a kamoli portugalskih samoglasnika, podlegao zavodljivom prekrštavanju u „Doro“.  

Celi kraj se zove Ribeira – to na portugalskom ionako znači rečna obala – i deo je svetske kulturne baštine. Reka dolazi iz klanca sa leve strane, a nekoliko kilometara nizvodno od Porta uliva se u Atlanski okean.  

Suprotna obala je zvanično – drugi grad.  Vila Nova de Gaja, računate li je odvojeno od Porta, jeste treći po veličini grad u zemlji. Nije važno što tamo možete da stignete gradskim prevozom za nekoliko minuta. Verovatno su građani Porta smislili formulaciju „najveće predgrađe u zemlji“.  

Tamo ćemo ići sutra – skoro svi istorijski podrumi slatkog vina sorte porto nalaze se na onoj strani. Celi tok reke je vinogradarski kraj, a bačve su se u prethodnim vekovima dopremale brodićima i skladištile baš na obali koja već trepće svetiljkama.  

One se ređaju stepenasto u visinu, jer su kuće kao u lepim primorskim mestima, građene na skoro okomitoj strmini.   

Na keju je gužva, restorančići, ulični muzičari, patina na fasadama. A levo, ispred nas, čelični luk čuvenog mosta.  

Most je nazvan po kralju Luišu I kojeg naši izvori često neportugalski nazivaju Luis. Čeličnim lukom most spaja dve obale reke i dva grada koji srastaju u jedan. Družićemo se nekoliko dana sa ovim lepotanom. Odakle god ga pogledate, sa starogradske obale Ribeire ili sa suprotne obale, sa brda na kojem je zasela katedrala ili iz žičare, ova građevina magično privlači pogled. Taj motiv je najčešći na razglednicama Porta, po toj silueti grad prepoznaju u svetu.   

Priča o nastanku mosta je povezana sa imenom Gustava Ajfela, konstruktora Ajfelove kule. On je kilometar uzvodno od ovog mosta 1877. već izgradio prvi čelični most preko reke, železnički most Ponte Maria Pia.  

Most je zapravo čedo Ajfelovog saradnika, Teofila Zajriga. Dve godine posle gradnje tog mosta, Zajrig koji je rođen u Berlinu, a radio u Belgiji, odvojio se od Ajfela, osnovao je svoju kompaniju koja je onda 1886. izgradila ovaj most.  

Pod njim maja 2022. sedimo u jednoj kafanici na obali uz čašu vina i sardine i – divimo se. Mostu. Reci. Portu. Svetu koji je pun čuda.  

Korpica i žičara  

Žutom linijom metroa smo već sutradan sa stanice Trinidad za desetak minuta izašli na most, ispod kojeg smo sinoć zalivali magiju mesta magičnim portugalskim vinom.  

Na drugoj obali izlazimo na prvoj stanici i silazimo strmim uličicama ka obali. Već smo na promenadi. Posmatran sa ove obale, Porto na drugoj obali izgleda lepo kao bezobrazno fotošopovana fotografija.  

Sunčan dan. Nazivi vinskih podruma i skladišta koji su svetski poznati. Njih su zasnivale engleske porodice – tako da je engleska imperija svojom trgovinom učinila porto svetskim hitom.   

Ali rano je za tu vrstu slatkiša. Jedan moj drug je, saznavši da putujem u Porto, rekao sa setom da je kao mlad čovek uvek naručivao čašu porta kada bi drugi naručivali kolač. Jer Porto i jeste tečni kolač.   

Nije rano za lisabonske korpice kojima se radujemo još od Beograda. U lepoj bašti na obali, iz koje se vidi i most, i slikovnica zvana Porto i manastir Serra do Pilar na steni iznad mosta, konobar nam predlaže da uzmemo paketić od šest lisabonskih korpica za pet evra. Zakucao je kod nas na otvorena vrata.  

Narednih sat vremena smo meračili po meni najbolje pecivo na svetu uz belu kafu „galao“, koja je, moram priznati,ipak bolja u Lisabonu. Ali korpice su odigrale nerešeno s glavnim gradom.  

Odlučili smo da se vratimo žičarom do vrha mosta gde je stanica gradskog prevoza. Žičara Teleférico de Gaia postoji već više od deset godina. U kabini koja nas lagano diže iznad bezbroj krovova i reke, naspram čeličnog mosta, dođe mi misao da mi je žao svih onih ljudi koji su možda i život proveli u Portu, a nisu imali prilike da ovako, iz orlovske perspektive, vide svoj grad.  

A on se kupao u zlatnim iskrama koje je reka po sunčanom danu žureći svom okeanu izdašno razbacivala prema očima posmatrača.    

Porto ispod mandarinine krošnje  

Trećeg dana je došao i taj trenutak. Penjemo se na Gornji grad. Ulični prizori su ponekad neverovatni. Stare kuće postaju ivice tobogana koji završavaju na drugom bregu, na kojem se šepuri katedrala iz 12. veka.  

Danas je maj odlučio da glumi juli, pa se krećemo senkama izbegavajući uličnu vrelinu. Na Gornjem gradu su turisti već zauzeli svoje lovačke poze.  

U objektivima im je Toranj klerika, koji je u 18. veku voljom italijanskog graditelja nastao po uzoru na toskanske kule. Najpre je služio brodovima kao orijentacija. Danas je jedan od prepoznatljivih artefakata grada.  

Nameravali smo da posetimo jednu od najstarijih knjižara na svetu – neki kažu i jednu od najlepših – knjižaru Lulo. Ali kada smo videli da je najmanje sto ljudi u redu – očito su imali istu nameru – odgodili smo to na neodređeno vreme.  

Otišli smo do Viktorijinog vidikovca (Miradouro da Vitoria) odakle nam se Porto, sa rekom, mostom i katedralom, još jednom otvorio iz neočekivanog ugla.  

Potom smo počeli da se spuštamo Viktorijinom ulicom. Zavirili smo preko kamenog zida u baštu u kojoj su hlad pravila stabla mandarina. Stolovi i stolice, ljudi u tihom razgovoru. Pomislili smo da je to privatan posed, ali na ulazu je pisalo Rooftop Flores. Sišli smo u baštu, čekao nas je jedini slobodan sto.  

Ovde se mogu probati proizvodi vinarije Tejlor. Porto je vino kojem se fermentacija nekada zaustavljala lozom, a danas je to alkohol od 77 odsto. Grožđe mora biti iz ovih krajeva. Skladišti se godinama da bi dobilo kompleksan ukus – od karamele, preko vanile, do ukusa koji i nemaju imena. I boju rubina.   

Pokušaću da opišem ovaj Edenski vrt.  

Ispred tebe, iznad talasastih krovova, na drugom, osunčanom bregu pročelje katedrale stare osam vekova. Pred tobom u čaši porto star deset godina, proizveden u podrumima vinarije Tejlor – stare 330 godina. Iznad tebe krošnja mandarininog stabla neodređene starosti. Pored tebe osoba sa kojom si u dvadeset i prvoj hteo ići i na kraj sveta. Zbog ovakvih se trenutaka putuje.  

Poljubac „Francezinje“  

Svakako valja spomenuti i obilazak šest mostova brodićem – sve smo ih videli odozdo, kako dele nebo iznad Porta nadvoje, spajajući strme obale.  

Kada se brod vraća u luku, pogledom se širi kej, sa raznobojnim istorijskim višespratnicama, rojem šetača i dokonih gostiju na terasama. Grad viđen sa vode ima jasne crte lica, nema mu sličnog.  

Valja pomenuti i skitanje Avenijom saveznika (Avenida dos Aliados), čuđenje zbog raskoši i veličine gradske većnice. Porto zvanično nema ni 250.000 stanovnika.  

Ne treba prećutati da Portugalci znaju da spremaju i ribu i meso, da su i ostala vina, a ne samo porto, izuzetna.  

Najviše me je iznenadio sendvič Francezinja – mala Francuskinja. Bio sam najpre skeptičan. Sendvič kao najčuveniji specijalitet grada? Onda je u jednom lokalu kuvar počeo da sprema taj sendvič koji je postajao sve kompleksniji. A onda ga je prelio vrelim umakom od piva, paradajza i senfa sa malo konjaka i belog vina. „Francuskinja“ me očarala.  

Ne bih da zaboravim da su u izlozima portugalske boje svežije, sunčanije, bliže Africi nego srednjoevropskom dizajnerskom sivilu.  

Spomenuću i da smo jedno veče proveli slušajući fado u kamenom vinskom podrumu, bez pojačala i trikova. Čista duša pretvorena u glas i igru prstiju na portugalskoj gitari.   

Naposletku, jednom smo došli i pred katedralu i ponovo videli Porto drugim očima, naročito kada zalazi sunce da bi kupole crkava i uvrnuti stub srama pred katedralom pretvorilo u crne obrise.  

Dugim, prastarim stepenicama, ispresecanim sokacima, siđemo do reke. Zavirimo u svaki usputni sokak. Vidimo prizore koji bi se svideli Van Gogu. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.