Poslednji dani Džungle

Možda poslednjih dana postojanja Džungle, tmurnog poslepodneva dva Avganistanca na malenom brežuljku pored logora pokušavaju da puste zmaja, ali vetar nije dovoljan da njihovu improvizovanu letelicu podigne sa zemlje. Nedaleko od toga sviraju dva muzičara, ali u njihovoj svirci nema nikakve radosti. Svi su potišteni i čekaju.

Nemirni su i aktivisti humanitarnih organizacija koji pomažu tim izbeglicama. Pokušavaju da stvore privid normalnosti, ali ni sami ne znaju šta će biti dalje. Čuju se različite glasine: od prošle sedmice se priča da će ovih dana nagrnuti policija sa buldožerima i autobusima. Drugi kažu da će se pričekati još malo dok ne počne čišćenje. Jedni tvrde kako će policija doći kada je niko ne očekuje, a saradnici francuske službe za useljavanje pak tvrde da će ih policija upozoriti 48 sati pre akcije i pozvati da mirno napuste Džunglu.

Između straha i fatalizma

Na zapadnom kraju naselja je neka vrsta glavne ulice gde su nikle malene trgovine i kuhinje. Neke od njih su čak izvešale naziv restorana, pa tako konobar u Afgan Kitchen služi pržene pileće batake, čaj i tipičnu lepinju. Njegovi gosti sede na improvizovanim klupama od grubog drveta i greju ruke na čašama čaja. Šta će učiniti sa tavama i loncima ako dođe policija? Sleže ramenima i dalje meša kašu od sočiva. Dosad su uvek smeli da nastave sa radom, prevodi nam njegov maloletni sin, pa će tako i sad pričekati da vide šta će se dogoditi.

Ni vlasnik trgovine u susedstvu se ne uzbuđuje. Kaže, možda će onda strpati sve te kutije čaja, jaja, šibice i sitnice koje prodaje i koje mogu zatrebati izbeglicama u velike plastične vreće. Već početkom septembra su nadležna tela prema odluci suda pokušali da zatvore ove „privredne objekte" koji su se stvorili u divljem naselju. Ali to nije funkcionisalo tako da i „preduzetnici" rade kao i do sada. A malo ko uopšte može verovati da, sada su to već godine od kako postoji Džungla, ubrzo tu više neće biti nikoga i ničega.

„Kao životinje u blatu"

Drugi ipak priznaju da se boje. Nuri je u svojoj domovini Avganistanu bio prevodilac za britansku vojsku, ali mnoge kao što je on je vojska ostavila na cedilu. A sad se boji osvete Talibana: „Ne mogu nazad. Moja porodica je već dobila pretnje da će biti likvidirana. Za mene tamo nije sigurno." Ovo naselje smatra pravim užasom: „Tu živimo kao životinje, u blatu", kaže nam dok pokazuje prljavštinu na svojim nogama. Ne zna nam reći da li će mu onda Francuska dati azil. A kamo može dospeti kad ga policija konačno strpa u autobus, to ne može ni da nasluti: „Niko nam ništa nije rekao."

Slično oseća i par Sudanaca u šatoru pored njegovog. Šta će biti s njima? Nemamo pojma, mrmlja jedan od njih. Jednostavno će čekati da policija upadne u logor. A ako ne dobije mesto u nekom izbegličkom centru? Šta će onda? Pa onda će razapeti svoj šator ispod nekog mosta. Očigledno su se već pomirili sa sudbinom i bez kuće i bez domovine.

Ono o čemu više niko ne govori je isprva bio razlog što su uopšte došli u Kale: da se sakriju u neki od kamiona koji se tovare na vozove koji će ih kroz tunel dovesti u Veliku Britaniju. To je postalo previše opasno: proteklih meseci je osam izbeglica tako poginulo, poslednja žrtva je bio jedan četrnaestogodišnji Avganistanac pre par sedmica. Posvuda je policija, posvuda je visoka žičana ograda i jedva se još uopšte može doći do mesta gde su kamioni. San da se dospe u Veliku Britaniju se još možda može ostvariti samo uz pomoć krijumčara, ali to je skupo: oko 2.000 evra „po glavi".

Ani Gavrilesku iz humanitarnog udruženja Izbeglički hostel (L'Auberge des Migrants) besni na francuskog ministra unutrašnjih poslova Bernara Kaznev. Čak i UNHCR pozdravlja zatvaranje Džungle, ali zato jer im je jasno da tamo vladaju neljudski uslovi i da izbeglicama treba prikladan smeštaj. Ali zvanični Pariz misli drugačije: „Ministar nema nikakav plan šta da učini sa svim tim ljudima", kaže Ani Gavrilesku.

Deca pred Lamanšom

Reč je, prema procenama humanitaraca, o najmanje 11.000 izbeglica. Dok je sudbina tih muškaraca i žena već užasna, prava je katastrofa kako se svi odnose sa maloletnicima koji su tamo došli sami, bez pratnje nekog starijeg. „Najmlađi je jedan Avganistanac i osam mu je godina", kaže nam Ani. Teoretski, parlament u Londonu je, takozvanim Dubs Act-om, dopustio takvim usamljenim mališanima da dođu u Veliku Britaniju, ali vlada premijerke Mej nalazi načina da ne sprovede tu odluku parlamenta – ili tek na kašičicu.

Jer od prošlog petka je ipak preko Lamanša pušteno dvadesetak mališana. No to je ništa kada se zna da je prema zvaničnoj evidenciji u Džungli 1.022 dece bez pratnje starijih. A šta će biti s njima ako se nasilno očisti ovo naselje, pita humanitarka Gavrilesku? Buldožeri su zapravo već pokušali doći u Džunglu ovog proleća i već tada su neke izbeglice smeštene na druga mesta.

Upravo u toj akciji je jednostavno nestalo 129 maloletnika i do danas niko ne zna gde su. Uopšte, u svim tim migracijama kroz Evropu i Interpol barata s brojkom od oko 10.000 usamljenih maloletnika koji su „nestali" nakon prijave na granici EU. Gde su oni? Možda se nekom od njih posrećilo da nađe nekoga ko će pomoći. Ali i policiji je jasno da živimo u svetu gde i organizovani kriminal ima mnogo stravičnih planova za decu koja možda niko nigde ne traži.

To znaju i političari koji povremeno obilaze Džunglu. Nedavno je bila i flamanska evropska poslanica Hilde Vautmans i svakako joj se može verovati da je bila zaprepašćena: „Postoje evropski standardi za zaštitu maloletnika bez pratnje i ti standardi se ovde gaze u svakom pogledu", rekla je ona. Vautmans traži od Francuske da napravi nekakav plan i upozorava: „To što se dešava u Kaleu i na drugim mestima krši vrednosti na kojima počivamo."

Ali gotovo svi u Džungli jedva da se nadaju nekakvim „planovima" i čudima. Uglavnom čekaju buldožere i autobuse pune policajaca. Oni će doći danas. Možda i ne. Možda sutra. Možda tek za nedelju dana.