Povratak Šešelja: Oštroumlje i bezumlje

Vojislav Šešelj je veoma bolestan, ali postoji izreka da ponekad produžite život nekome za koga pomislite da je na umoru. Ako ne fizički, onda barem simbolički. No, pre nego ode Bogu na istinu, Šešelj će još ponekom napraviti pokoji problem, u Srbiji i komšiluku.

Da podsetim da su ga u Hag 2003. ispratili njegovi prijatelji i najbliži saradnici iz Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, današnji premijer, i Tomislav Nikolić, aktuelni predsednik. Otkako su njih dvojica napustili Radikale, Šešelj je iz Haga nemoćno posmatrao kako njegova stranka tone u beznačajnost. Dakle, prema trenutnom stanju stvari sve bi trebalo da bude u redu, zar ne? No, ni izbliza nije tako.

Čak i da Šešelj ne može da se aktivno uključi u političku borbu, on će predstavljati potencijalnu opasnost za Vučića i Nikolića. Mnogi Srbi, čak i oni koji nisu skloni radikalima, videće u povratniku iz Haga hrabrog Davida koji je na pleća bacio Golijata zvanog Haški sud. Pri svemu tome je kobno upravo to da slučaj Šešelj svedoči o potpunom promašaju međunarodnog pravosuđa: Niti su ga nakon toliko godina osudili, niti su ga oslobodili, a niko ne zna kada će i da li će doći najavljena presuda.

Inteligentan i pravno potkovan politički kabaretista Šešelj doveo je svoj proces do apsurda. Često su njegovi nastupi bili na ivici satire, puni nelagode i za sudije i za sve prisutne. Njegova subverzivna odbrana kombinovana sa nesposobnošću Tužilaštva i Suda da mu nešto opipljivije dokažu doveli su do ćorsokaka. Kada je Šešelj oboleo, sudijama nije bila prijatna pomisao da bi se saga mogla završiti kao u slučaju Slobodana Miloševića – smrću optuženika, i to bez presude, dakle fijaskom. Tako su bolesnog Šešelja skoro proterali iz Haga za Beograd.

Svakome kome je stalo do pravde i prava ostaje gorak ukus u ustima. Propovedanje mržnje će ostati nekažnjivo, kako nacionalno tako i u međunarodnim razmerama. Osim toga, Haški tribunal nije mogao dokazati neposredno učešće i ulogu Šešelja u komandnom lancu koji je proizveo stravične zločine. Nikakva uteha nije ni to što su pre njega iz Haga bili pušteni ljudi koji su nesumnjivo imali svoje mesto u takvom komandnom lancu, na čijem kraju su bili leševi nedužnih: jedan srpski general, bivši ministar policije i njegov operativac, potom jedan hrvatski general, bošnjački komandant i nekoliko albanskih gerilaca.

Svejedno koliko Šešelj poživi, on će ostati figura koja okuplja isfrustrirane nacionaliste ali i razočarane građane koji su ekonomski i politički skrajnuti. Valjda se beogradska politička elita pribojavala Šešeljevog povratka i zato što on previše zna o godinama zajedničke krvave političke i vojne borbe za velikosrpsku utopiju.

Sa druge strane Šešelj će samo biti lupa kroz koju će se jasnije videti problemi Srbije, koji su se namnožili i bez njega. Međutim, teško da će njegovo prisustvo moći da posluži kao znak za mobilizaciju tranzicionih gubitnika ili za okupljanje opustošenog dela društva koje se koleba između fiksacije na kosovski nacionalizam i rezignacije zbog višedecenijske pljačke, katastrofalne ekonomske situacije i osiromašenja. Sa Šešeljem se ogromni problemi Srbije neće vidno uvećati. Neće biti ni povrataka na agresivnu politiku iz devedesetih. Ali će sve postati vidljivije i mučnije.

Slučaj Šešelj se približava svom finalu. Ostaće upamćen po tome koliko blizu mogu biti oštroumlje i bezumlje, humor i mržnja. I po tome kako se ponekad do nepodnošljivosti raziđu pravo i pravda.