Povratak u Donbas

„Život u Rusiji bio je nepodnošljiv“, kaže 30-godišnji Vasilij iz Marijupolja. Lučki grad na Azovskom moru, koji je u više navrata bio meta protivničke artiljerije, sada kontroliše vlada u Kijevu i tamo vlada mir. U januaru prošle godine pucalo se i na Vasilijev kvart, nakon čega su on i njegova supruga, zajedno s četvoro dece, odlučili da odu na sigurno, i to kod rodbine u Rusiju, u grad Rjazanj. Od početka rata između ukrajinske vojske i proruskih separatista, iz industrijske regiona Donbas na istoku Ukrajine je, prema ruskim podacima, oko milion ljudi pobeglo u Rusiju.

U Rjazanju, kaže Vasilij, tamošnje vlasti njegovoj porodici izdale samo potvrdu o privremenom azilu. Nije bilo ni novčane, ni humanitarne pomoći. „Bio sam kod brojnih službi, ali svuda su mi rekli: Za vas nema novca.“ Morao je da prihvati sve moguće poslove kako bi preživeli. Ali nakon što bi platili stanarinu, jedva da je nešto ostalo za život. „Samo uz pomoć naših roditelja, koji su se zbog toga zadužili, mogli smo da prehranimo našu decu“, priča Vasilij o svojih osam meseci u Rusiji.

„Nezvani gosti“

I 35-godišnji Kiril smestio se kod rodbine u Rusiji. I on je uspeo da preživi samo zahvaljujući pomoći roditelja. U međuvremenu se iz Tule sa suprugom i detetom vratio u Donjeck koji kontrolišu separatisti. Ali želi nazad u Rusiju. „Naše prijatelje iz jednog doma za izbeglice poslali su na sever Rusije. Tamo im je dobro. Imaju stan i posao. Ne žele nazad u Donjeck. A šta da radimo ovde? Gasi se jedno preduzeće za drugim“, kaže Kiril. Na severu Rusije, veruje, izbeglice su dobrodošle, više nego u gusto naseljenim područjima. „Tamo smo bili nezvani gosti.“

To je osetila i Natalija, nakon što je pre godinu i po dana pobegla iz južnoruskog regiona Krasnodarsk. „Često su me pitali zašto sam uopšte došla. I govorili da Rusija šalje mnogo humanitarne pomoći“, priča 30-godišnjakinja. Odnedavno se s troje dece vratila u Šahtarsk. „Na to me nagovorila majka, rekla je da kuća nije oštećena i da bi nam, umesto da stalno šalje novac u Rusiju, bolje mogla da pomogne kad bismo bili u blizini.“ U Rusiji je Natalija slabo zarađivala u poljoprivrednim preduzećima, ali je redovno primala humanitarnu pomoć i dobila je na korišćenje jedan skroman stan. Svejedno, ona za sebe ne vidi perspektivu u Rusiji, baš kao što to ne vide ni mnoge druge izbeglice.

Teško je reći koliko se izbeglica iz Rusije vratilo u Donbas. Ukrajina je vodila statistiku o tome, kaže Oksana Jermišina iz Ukrajinske organizacije za prognane. Ona je mišljenja da su ljudi u Rusiju pobegli s prevelikim očekivanjima, a da nisu znali kakva je zaista tamo situacija. Razlozi povratka u Donbas su isti kao i kod drugih donbaskih izbeglica koji su pobegli u druge krajeve Ukrajine. „Nemaju ni posao ni stan“, kaže Jermišina.

„Nacionalizam da, ali ne fašizam!“

Mnoge izbeglice su u Rusiji bile i pod psihološkim pritiskom, ali samo retki o tome otvoreno mogu da govore. Jedna od tih osoba je Anastazija iz Marijupolja: „Različito su nas tretirali u Rusiji. Neki su govorili da bi trebalo da se vratimo u Ukrajinu, ali bilo je i ljudi koji su bili spremni da nam pomognu“, kaže 24-godišnjakinja. Žali se da povratnici imaju problema i kod kuće. Preziru ih zato što su pobegli u Rusiju. „Smatraju nas separatistima i izdajnicima. Ali ja nikoga nisam izdala. Htela sam da sačuvam život svog deteta“, naglašava Anastazija.

Nakon što se njen otac razboleo, ona se sa suprugom i detetom vratila u Marijupolj. „Ionako bi se pre ili kasnije vratili. U Rusiji smo imali malo novca, nedostajali su nam naši najmiliji. Orel je lep grad, ali nije naš.“

Iz sličnih razloga se u svoj rodni Marijupolj vratio i Vasilij s porodicom. Ali tamo se ne oseća baš dobro. „Izdaleka se povremeno čuju eksplozije. Jedva da ima posla“, priča Vasilij i dodaje: „Bez obzira, u Rusiji ili ovde, mi imamo iste probleme, prvenstveno kako da prehranimo decu. Hteli bismo da glasno zavapimo u pomoć – ali to ionako niko ne bi čuo.“