Pošaljite trajekte preko Sredozemnog mora!
I opet se dogodila tragedija. Pretpostavlja se da se pred libijskom obalom utopilo 200 izbeglica nakon što se njihov prenatrpan brodić prevrnuo. U aprilu je na isti način poginulo verovatno 800 ljudi. Pre četiri meseca, Evropska unija sazvala je vanredni sastanak na vrhu. Šefovi država i vlada doneli su čitav niz mera. Sredstva za spasavanje na moru su utrostručena. Misija „Triton“ agencije za zaštitu granica „Fronteks“, pod rukovodstvom italijanske obalske straže, trebalo je da spreči nove drame. Ali to joj nije uspelo. Jedna se opet dogodila.
Ruta preko Sredozemlja postala je najopasnija izbeglička ruta na svetu. U prvih sedam meseci ove godine oko 2.000 ljudi je platilo tu opasnu pustolovinu životom. Zar nije došlo vreme da se konačno sazove novi krizni sastanak? Novo povećanje sredstava i intenziviranje mera za spasavanje na moru verovatno opet ne bi bilo pravi odgovor jer saznanje da postoji bar šansa da ih neko spasi, sve više ljudi tera u, za plovidbu nesposobne i nesigurne brodove krijumčara ljudima.
Otvoriti legalne puteve
Evropljani moraju da počnu da suzbijaju taj problem mnogo ranije i da spreče da se izbeglice uopšte otisnu na ilegalni put preko Sredozemnog mora. A to će im uspjeti samo ako EU otvori legalne puteve za ulazak i podnošenje zahteva za azil. U izabranim lukama u Italiji, Španiji, Francuskoj i Grčkoj, trebalo bi da budu formirani prihvatni centri u kojima bi, u relativno kratkom roku, trebalo da bude odlučeno da li izbeglica može da ostane u Evropi ili ne. Izbeglice kojima se dozvoli podnošenje zahteva za azil, moraju da budu pravedno raspodeljene po EU. Oni za koje se ustanovi da nema osnove po kojoj mogu da traže azil, trebalo bi da budu konsekventno vraćeni u zemlje iz kojih dolaze.
Prihvatiti sve izbeglice – to u Evropi nije politički izvodljivo. Ideja ministara unutrašnjih poslova članica Evropske unije da takve prihvatne centre osnuju u Severnoj Africi, ostala je samo u domenu teorije. Evropska unija ne može da pronađe partnerske zemlje s kojima bi tu ideju realizovala, a, osim toga, njenom sprovođenju u delo na putu stoji brdo praktičnih i pravnih prepreka.
Otiskivanje na po život opasan ilegalni put preko mora, može se sprečiti samo ako se uvede neka vrsta humanitarne, trajektne linije između Libije i Sicilije. Trenutno svakoga dana između 500 i 1.000 izbeglica ilegalno prelazi Sredozemlje. Trajekt EU bi toliki broj ljudi mogao svakodnevno da preveze bez rizika po njihov život i njihovu bezbednost. Ti ljudi i ovako i onako kreću na put. Ovako, s legalnim trajektom, biznis krijumčarima bi se uništio. Taj trajekt ne bi obavezno morao da pristaje u Libiji u kojoj vlada bezakonje, mogao bi da isplovljava i iz Tunisa ili Egipta. Mislite da je to utopija? Ali šta je alternativa? Sigurno je da će se, ako se nastavi kao do sada, uvek događati nove katastrofe.
Izolacija nije rešenje
Teoretski bi bila moguća i opcija „australijskog modela“: ne dodeljivati više azil i potpuno zatvoriti granice Evropske unije. Vojnom blokadom, EU bi mogla silom da spreči da brodići sa izbeglicama uopšte napuste libijske teritorijalne vode. To bi bilo nehumano rešenje koje bi možda dovelo do još većeg broja žrtava. Pokušaj Evropske unije da, nakon vanrednog samita u aprilu, bar započne vojnu operaciju protiv krijumčara ljudima, propao je i pre nego što je počeo jer za takvu intervenciju neće moći dobiti mandat Ujedinjenih nacija. I to je, čini se, slepa ulica.
Najbolje bi, naravno, bilo kada ljudi više ne bi morali da iz verskih, političkih i ekonomskih razloga beže iz svoje otadžbine. Ali iluzorno bi bilo verovati da je kratkoročno moguće ukloniti razloga za njihovo bekstvo. Da bi se to dogodilo, morao bi da se završi rat u Siriji, Eritreja bi morala da bude demokratizovana, a zapadna Afrika da doživi ekonomski procvat. Uticaj EU na te faktore prilično je ograničen. Saradnja sa zemljama iz kojih izbeglice dolaze, a na koju se stalno poziva, do sada je ostala samo pusta želja. Te zemlje, nažalost, baš briga za njihove građane koji se otiskuju ka Evropi. Oni za njih ne preuzimaju odgovornost, već je prebacuju na EU.
Evropska unija je pak shvatila da njena dosadašnja, zajednička politika prema izbeglicama i potražiocima azila nije dovoljno efikasna. U jednom neuobičajeno otvorenom saopštenju, Evropska komisija pozvala je sve zemlje-članice, ali i njihove građane da prestanu da liju krokodilske suze, već da počnu da deluju. Jednostvnih rešenja više nema, zato je potrebno skupiti snage za neuobičajene i drastične korake – inače će se uvek i iznova događati tragedije: izbeglice će umirati u pokušaju da se domognu Evrope.