Preživela je Holokaust: Margot Fridlender puni 100 godina

Margot Fridlender kaže da je za 100 godina proživela četiri različita života, ali da ju je zauvek obeležilo vreme između prvog i drugog života. To je bilo vreme kada su se naglo prekinule rane, uglavnom srećne godine u Berlinu: 15 meseci se krila od nacistia, a zatim je usledilo godinu dana preživljavanja u koncentracionom logoru Terezienštat.

Scena, opisana u njenim memoarima objavljenim 2008, dogodila se 20. januara 1943. u berlinskoj četvrti Krojcberg, u stanu jednog para koji je jedva poznavala. Došla jekod njih pretpostavljajući da je joj je tamo majka.

Međutom, tada 21-godišnjoj Margot Bendhajm rečeno je da njena majka nije više tu. Otišla je da se prijavi vlastima, da bude sa 17-godišnjim sinom  Ralfom, kojeg je tog popodneva uhapsio Gestapo. Margot je predata majčina tašna u kojoj je bilo sve što joj je ostalo od porodice: adresar i ogrlica od ćilibara. Dobila je i poruku, prenetu usmeno: „Pokušaj da uradiš nešto od svog života.“

„Te reči su oblikovale moj život“, rekla je Fridlender za DW ove sedmice na otvaranju izložbe njenih portreta, jednom od događaja u Berlinu povodom njenog 100. rođendana.

„Osećam da sam postigla nešto, ne samo za svoju majku, ne samo za šest miliona Jevreja, već i za mnogo miliona ljudi koji su ubijeni zato što nisu hteli da rade ono što im je rečeno.“

„Pokušaj da uradiš nešto od svog života“

Majka i brat ubijeni su u Aušvicu nekoliko nedelja nakon hapšenja. To je saznala tek decenijama kasnije. Njen otac, koji je godinama ranije pobegao u Belgiju, ubijen je još 1942.

Na brzinu izrečena poslednja poruka njene majke postala je naslov memoara Margot Fridlender, knjige kojom je započela rad na sećanju i obrazovanju - u Berlinu, u koji se zauvek vratila 2010.

Povratak joj nije lako pao i bilo je mnogo ljudi koji su pokušali da je uvere da to ne čini. Drugi preživeli Holokausta koje je poznavala u Njujorku, uključujući njenu rođaku Džin, protivili su se njenim posetama Nemačkoj. Njen suprug Adolf Fridlender, koga je površno znala u Berlinu i ponovo srela u logoru Terezienštat i koji je umro 1997. uvek je oštro odbijao povremene pozive koji su godinama stizali od vlasti Berlina.

„Često se pitam da li je ispravno što sam vratila ovamo“, priča Fridlender u dokumentarnom filmu „Dug put kući“ iz 2010. nastalom u koprodukciji sa DW. U istom filmu, Margot je priznala da se neprijatno oseća u društvu određenih građana Berlina: „Još uvek sam veoma oprezna prema ljudima svoje generacije. Oni su tada bodrili naciste i nisu ništa učinili da zaustave ono što se dešavalo. Svi su znali za to i odvraćali su pogled. Iako sam se vratila, to je nešto što me još uvek veoma duboko pogađa."

Za mladu generaciju

Ali, svoj rad je počela zbog drugih generacija, zbog mladih: svoje memoare čitala je širom Nemačke, posebno u školama. „Pažljivo me slušaju“, kaže ona. „Dobila sam - ne znam - hiljadu pisama. Kažem im: Ono što se desilo ne može se promeniti, ali ovo je za vas. To je postala moja misija.“

Njen povratak u Berlin je dokumentovan u trilogiji dokumentarnih filmova koje je snimio Tomas Halačinjski, nemački filmski stvaralac koji živi u Njujorku.

Prvi od njih, „Ne zovi to hajmve“, (nemačka reč Heimweh znači bolna čežnja za domom, zavičajem, domovinom) bio je povod za njenu prvu posetu Berlinu posle rata, 2003. godine.

Halačinjski je rekao da ga je zanimala kriza koju je Fridlender proživljavala kada ju je prvi put sreo, početkom 2000-ih. „Video sam kako posledice nemačke istorije, fašizma, ugnjetavanja, Holokausta, zapravo nastavljaju da postoje u životima ljudi poput Margot, ljudi koji su se borili da se pomire sa svojim životima i sopstvenim identitetom“, on rekao je za DW.

Margot je bila u specifičnoj situaciji: dok su celu njenu porodicu ubijali Nemci, skrivala se 15 meseci u Berlinu uz pomoć Nemaca. „Ona se upravo sa tim borila i pokušavala je da pronađe način kako to da pomiri su sebi“, rekao je Halačinjski.

U drugom filmu Halačinjskog, „Dug put kući“, Fridlender priča: „Kako mogu da osećam nostalgiju za Nemačkom, nakon što su Nemci ubili moje roditelje? Na to bih morala da odgovorim: upravo zbog toga sam došla ovde - došla sam da upoznam mlade ljude koji s tim nemaju nikakve veze.“

Velika usluga Nemačkoj

To je bilo pre 18 godina. Fridlander je od tada obasuta nemačkim državnim priznanjima i počasnim državljanstvom. Slikani su njeni portreti, izlivene biste, njena priča ispričana na izložbama, u filmovima, u knjigama i grafičkim romanima. Fondacija Švarckopf, osnovana da osnaži mlade ljude da se bave politikom, uspostavila je 2014. godišnju nagradu koja nosi njeno ime i koju često uručuje Angela Merkel.

U utorak na izložbi, političari su stajali u redu da joj čestitaju rođendan, među njima i verovatno sledeća gradonačelnica Berlina, Franziska Gifaj.

„Mislim da je ona uzor za sve nas“, rekla je za DW. „Ona odlazi deci i mladima svih uzrasta i priča im o svom životu. I ovaj čin komemoracije je veoma, veoma važan za naše političko obrazovanje danas. Čuti ovaj glas, u njenoj 100. godini, veoma je važno za sve koji branimo slobodno i otvoreno društvo“.

„Ona pruža ruku pomirenja“, rekao je predsednik fondacije Švarckopf Andre Šmic. „Ona nama Nemcima čini veliku uslugu: šarmantna je, vesela, uživa da je slušaju - ne optužuje nas, već kaže: Pazite, ovo je bilo moguće jednom, i uvek je moguće. To je neprocenjiva usluga.“

Na kraju - pesizmizam i upozorenje

Poslednji film Halačinjskog, koji prikazuje poslednjih nekoliko godina njenog rada, nedavno je emitovao javni servis ARD. Film se zove „Angekommen“ (na nemačkom ta reč znači stići, kao i biti negde dobro prihvaćen), a poslednja scena prikazuje Margot Fridlender u kontemplativnom, neobično tmurnom raspoloženju.

„Ne račanum da će mnogo toga ostati posle moje smrti“, kaže. „Ima sjajnih ljudi koji su nešto uradili. Ali moj doprinos je ipak veoma, veoma mali. Možda će generacija koja me sada čuje u školama nešto reći svojoj deci. Nemam pojma dokle će to ići. Jer, ima tako mnogi ljudi koji stalno govore da ne žele više da pričamo o tome.“

Koliko god to zvučalo pesimistički, za Halačinskog je takav kraj poziv na akciju. Uskoro nećemo moći da se oslonimo na preživele Holokausta i njihove priče iz prve ruke o stvarnim užasima fašizma.

„To govori publici: Iako se njen rad priznat, to nije nešto što se može završiti. To je proces, i on se nastavlja“, rekao je Halačinski i dodao: „Njene reči su upozorenje za sve nas.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu