Principov san, tuđa noćna mora

Dan pred stotu godišnjicu atentata u Sarajevu sve značajne novine na nemačkom jeziku pišu o Principu i Ferdinandu, posledicama metaka i različitim tumačenjima iz kojih su se groteskno izlegle dve paralelne svečanosti kao simboli dve paralelne istorije. U subotu će manifestacija u Sarajevu proteći bez previše značajnih gostiju, ali i bez komšija iz Srbije – oni će se sećati u Andrićgradu, pred spomenikom Principu. Berlinski Tagescajtung danas štampa priču Vladimira Pištala koju je premijerno objavio Dojče vele. „Nekako se uvrežilo mišljenje da se Franc Ferdinand i Gavrilo Princip ne smeju porediti. Čitavo društvo bilo je tako ustrojeno da se ne mogu porediti. Ali zašto? Hajde da ih uporedimo“, izaziva Pištalo. Prvi deo priče na srpskom jeziku pročitajte OVDE, a drugi OVDE.

Pod naslovom „Sto godina“ ugledni dnevnik Frankfurter algemajne cajtung već na naslovnoj strani donosi tekst dugogodišnjeg dopisnika iz Beograda Mihaela Martensa. „Pre sto godina, 28. juna 1914, sin jednog srpskog seljaka iz Bosne sa dva pucnja promenio je svet – da li nas se to uopšte tiče? Da li je dvostruko ubistvo iz Sarajeva samo štof za istoričare ili atentat na Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju Čotek nešto govori i običnim građanima? Govori, i to se ne pokazuje samo u živoj evropskoj debati o uzrocima rata 1914. (…)

Gavrilo Princip i drugi atentatori nisu nastojali da izazovu svetski rat. Ono što su pokrenuli bilo je mnogo veće od njihovih namera. Njihov cilj je bio da, nakon Otomanskog carstva, sa Balkana proteraju i Austrougarsku i ujedine (skoro) sve Južne Slovene u jednu državu. To im je, naizgled, i uspelo iako Princip ujedinjenje nije doživeo. Umro je, iznuren jadnim zatvorskim uslovima tamnice u Terezinu, samo nekoliko meseci pred osnivanje sanjane jugoslovenske države. Ipak, kakva je to država bila?“, pita se Martens i onda daje svoje viđenje:

„Za bosanskog Srbina poput Principa bilo je samorazumljivo da glavni grad južnoslovenske države mora biti Beograd i da srpski element mora da dominira; tako je i bilo. Iz Beograda je srpski kralj vladao državom u kojoj ostali Južni Sloveni – Slovenci, Hrvati, Crnogorci, Makedonci i bosanski muslimani – nisu imali mnogo prava glasa. Da i ne pominjemo kosovske Albance ili Mađare. Principov jugoslovenski san postao je noćna mora za mnoge nesrbe, jer je Beograd govorio Jugoslavija, a mislio Velika Srbija. Doduše, ta mnogonarodna država već dugo je istorija, baš kao i habzburška, ali noćna mora nije prošla za sve u regionu.

U uvodnom članku beogradskog časopisa Pijemont – glasnika srpske vojne obaveštajne službe – septembra 1911. pisalo je: glupo je verovati da austrijska aneksija Bosne i veštački utvrđene političke granice mogu zauvek razdvojiti narod iste krvi, istog jezika, istog karaktera, istog duha, istih moralnih shvatanja. Svi smo mi Srbi i svi hoćemo da ostanemo Srbi. To nije prašnjava novinska lirika nego – sa blago izmenjenim akcentima – srpska politika do danas. Srbija i Republika Srpska teže ujedinjenju. Ta težnja je devedesetih dovela do najstrašnijeg krvoprolića koje je Evropa doživela posle 1945, a trenutno se nastavlja mirnim putem: kao nekada pod krovom Jugoslavije, svi Srbi bi jednog dana trebalo da se ujedine u Evropskoj uniji“, piše Frankfurter algemajne.

Dosta prostora sećanju na atentat posvećuje i drugi veliki list, Zidojče cajtung iz Minhena. Dopisnik tog lista Florijan Hasel piše o dve paralelne svečanosti kojima se obeležava godišnjica atentata: „Carski kvarter Jozefa Hajdna nije poznat kao kompozicija koja budi političke emocije. U tom pogledu potpuno je nevina i Sedma simfonija Franca Šuberta. A ipak, kada Bečka filharmonija održi koncert u subotu – na stotu godišnjicu ubistva austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene Sofije – u Sarajevu neće biti nijedan gost iz Beograda.“

List piše da srpski političari, istoričari i javnost namerno previđaju neke istorijske činjenice. „Istorijski događaji i njihovo promišljanje u Srbiji i dalje služe nacionalnoj svrsi, a ne (često bolnoj) spoznaji. To važi za mladu istoriju jugoslovenskih ratova, ali i za izbijanje Prvog svetskog rata pre jednog veka. Princip i drugi zaverenici važe za heroje, meci ispaljeni na nadvojvodu bili su pucnji za slobodu, tako kaže režiser Emir Kusturica koji je zadužen za srpsku svečanost 28. juna. Suočavanje sa realnošću tadašnjeg srpskog programa ekspanzije ili Principovim atentatom značilo bi pobijanje temeljnog srpskog mita – mita o svevremenskoj istorijskoj žrtvi. Istina, u takvom stavu Srbija nije usamljena. I Hrvatska do danas preduzima malo kako bi se suočila sa tamnom stranom svoje istorije, posebno ubistvima fašističkog ustaškog režima.“

Dodaje se da srpski državni vrh i istoričari govore o pokušaju revizije istorije pojedinih istoričara. „Pojedini istoričari – to je u Srbiji kodno ime za Kristofera Klarka sa Oksforda koji u svom bestseleru Mesečari, pored ratnih huškača iz Austrije, Nemačke, Rusije i Francuske, u vizir uzima i agresivno ponašanje Srbije u predvečerje Prvog rata. Zvanična Srbija jednoglasno osuđuje Klarkovu knjigu, pri tome ju je malo ko pročitao: etablirani beogradski izdavači ne prevode knjigu, u strahu od besa srpske vlade.

Bivši srpski šef diplomatije Vuk Jeremić ipak je imao veličinu da pozove Klarka na jednu konferenciju krajem maja, a Klark je imao veličinu da uskoči u kavez sa lavovima. Svojim diferenciranim tumačenjem uspeo je da pobudi pažnju makar pred stručnom publikom. Srpska štampa ga je smesta načinila braniocem srpske nevinosti. Tek kada godišnjica prođe, Srbi će i sami moći da pročitaju šta to Klark piše: mali stručni izdavač Heliks iz Smedereva radi na prevodu i objavljivanju Mesečara na srpskom.“