Prošlo je vreme velikih gestova

Nedelja u Verdenu nije donela fotografije za udžbenike istorije. Kancelarka Angela Merkel i predsednik Fransoa Oland srećom nisu ni pokušavali da izvedu reprizu čuvenog rukovanja njihovih prethodnika Helmuta Kola i Fransoa Miterana niti da načine neki drugi monumentalni gest. Pa ipak, na obeležavanju stogodišnjice Verdenske bitke nije nedostajalo simbolike. Sam datum jučerašnjeg susreta bio je omaž gigantu francuske istorije Šarlu de Golu koji je posetio Verden pre tačno pola veka, 29. maja 1966. Bitka je inače počela 21. februara 1916, grmljavinom 1.200 nemačkih topova.

Bivši general, i sam teško ranjen u Verdenskoj bici, na tom istorijskom poprištu pre pedeset godina nije govorio o ratu. Na polju natopljenom krvlju odao je počast pre svega francusko-nemačkom pomirenju, koje je tri godine ranije i ugovorno uredio s nemačkim kancelarom Konradom Adenauerom. U publici su tada bili veterani svetskih ratova koji su pobedu Francuza platili telesnim i duševnim ožiljcima. Stotine hiljada njihovih drugova platili su životom.

Pred tim teško obeleženim ljudima, koji su, oslanjajući se na štake, pokušavali da zauzmu vojnički stav, De Gol je govorio o budućnosti ujedinjene Evrope na čijem će čelu stupati Francuska i Nemačka, unija koja će doneti napredak svetu. Istorijski gestovi uspevaju samo pred pravom publikom – De Golov govor je nesumnjivo bio jedan takav gest.

Drugačija publika

Pre nekoliko godina su umrli poslednji veterani Prvog rata. Nema više ljudi koji bi usmenim svedočenjem opisali šta su Nemci i Francuzi uradili jedni drugima kod Verdena. Zato je bilo logično i važno što su na stotu godišnjicu deca i mladi postavljeni u centar ceremonije. Generacija, dakle, koja u porodičnim arhivama može da vidi da li se čukundeda borio u čuvenoj bici.

Za tu generaciju apsurdno izgleda i sama predstava o tome da su Nemačka i Francuska jednom ratovale. Sada su u Verdenu mogli da osete dugu senku pokolja. Pogled na utvrđenja i ostatke rovova, na kratere granata koji još stoje na bojnom polju. Do poslednjeg se ovde borilo za svako mitraljesko gnezdo, sela su nestajala u plamenu, utrošeno je toliko municije po kvadratnom metru kao nikada u istoriji ratova.

Trojica od četvorice francuskih vojnika iz Velikog rata borili su se u Verdenu kako bi zaustavili nemačkog zavojevača pred gradskim kapijama. I to je obeležilo nedeljni susret: dok su se Miteran i Kol 1984. sastali samo na bivšem bojnom polju, Oland i Mekrelova su posetili i centar Verdena.

Propuštena prilika

Sto godina kasnije nije više vreme za velike gestove, sva važna pitanja već su rešena. Nemački i francuski istoričari danas bez problema formulišu zajednički pogled na ratna dešavanja. Veliki su put prešle Nemačka i Francuska nakon ratova, veliko je pomirenje koje im je uspelo. Ali sva ta simbolika je danas gotovo izbledela.

Evropa kao mirovni projekat? Otklon od nacionalizma? Pomirenje naroda kao garancija blistave budućnosti? Mladi su u Verdenu mogli da osete da ova obećanja više nisu dovoljna. To znaju i Angela Merkel i Fransoa Oland. Na marginama susreta govorili su o pretećem Bregzitu. Nemačko-francuski tandem se svim silama upinje da spreči raspad evropskog ujediniteljskog poduhvata, a Verden je jedan od temelja tog poduhvata.

Zajedničkoj Evropi ne prete samo Britanci (koje De Gol nije ni želeo u evropskoj zajednici). Ni Nemačka ni Francuska već godinama nemaju snagu za nove političke inicijative. U važnim ekonomskim i finansijskim pitanjima razlike dve zemlje se nisu smanjile od De Golovog vremena. Tu je i umor od učenja jezika suseda – kontinuirano pada broj Nemaca koji u školama uče francuski, baš kao i Francuza koji uče nemački.

Merkelova i Oland nisu u Verdenu imali ni skicu odgovora, nikakvu konkretnu viziju budućnosti koja bi motivisala i mlade naraštaje. Šteta, jer imali su pravu publiku za tako nešto.