Subota u Berlinu. Hodam kroz masu ljudi koja se okupila u blizini Brandenburške kapije. Vidim ljude, vrlo različite ljude. Ono što me zanima su simboli i transparenti koje nose. I želim da popričam sa što je moguće više demonstranata.
Na transparentima čitam poruke poput: „Gde nepravda postaje pravo, otpor je obaveza“. Ili: „Ne daj Gejtsu šansu“ i „Učitelji za prosvećivanje“. Vidim i transparent na kojima je slika nemačke kancelarke. Predstavljena je kao zatvorenica koja drži u ruci plakat na kojem piše „Kriva sam“. Mnogo je transparenata plakata na kojima stoji „Osnovni zakon, član 8“ (o pravu na slobodu mirnog okupljanja bez prijave, prim.red.). Mnogo je transparenata na kojima su nacrtana srca i cveće ili „STOP korona laži“.
-pročitajte još: Opasno bockanje
Potpuno heterogeni skup
Od 2015. sam izveštavao sa raznih demonstracija u Nemačkoj, ali ovako heterogeni skup još nisam video. Na trenutak imam osećaj da se radi o živoj demokratiji, o prikazu šarolikosti nemačkog društva. Ali onda, dok pričam s jednom ženom, pored nas prolazi grupa muškaraca. Jedan od njih nosi crno-belo-crvenu zastavu. To je takozvana „Rajhsflage“, nacionalna zastava nemačkog carstva i nacističke diktature do 1935. Desni ekstremisti često koriste tu zastavu.
Toliko sam zapanjen i šokiran da prekidam razgovor sa ženom. Odmah pored „Rajhsflafe“ vijori se i jedna šarena zastava na kojoj piše „PEACE“ (mir). Kako to? Zašto?
Sreo sam i jednu četvoročlanu porodicu. Oni se protive obavezi nošenja maske za đake tokom nastave. Pitam ih: „Znate li da ovde protestujete zajedno s desnim ekstremistima?“ A oni mi kažu: „Ne, ne radimo mi to. Oni rade svoj posao, a mi naš.“
Šta se događa?
Kako je moguće da ljudi ne žele da vide šta se ovde zaista događa? Da se tako „podižu“ desni radikali i neonacisti. Da oni postaju društveno prihvaćeni – zato što se niko od njih ne distancira. Nije baš da učesnici protesta nisu mogli da saznaju ko su ti ljudi koji marširaju po centru Berlina. Pre skupa, desno-ekstremne grupe masovno su se mobilisale preko društvenih mreža. Danima su na internetu, kojekakvim forumima i preko Telegram-mesindžera ljudi pozivani da se pridruže protestima.
Gde je spremnost da se distancira od desnih ekstremista? Zašto me ona žena s kojom sam razgovarao nije prekinula? Zašto o tome nije ništa rekla? Tašto se nije distancirala od zastave? Da li se svi oni koji ovde ništa ne kažu u stvari sa njima solidarišu? Strah me je da se demonstranti koji su došli da protestuju protiv korona-mera na taj način u stvari sa ekstremnim desničarima „povezuju“.
Zajedno s antisemitima i rasistima
Da li su ljudi uopšte svesni da tako bivaju iskorišćeni i zloupotrebljeni? Jer oni hodaju rame uz rame s antidemokratama, antisemitima, rasistima, ksenofobima. Kako da to shvatim? Te antidemokrate protive se pravu na slobodu mišljenja i održavanja protesta. Zamislimo da oni vladaju u Nemačkoj. U tom slučaju anti-korona demonstranti sigurno ne bi smeli da protestuju. Kad bi na vlasti bio režim koji oni priželjkuju, onda ovakav proteste ne bi ni smeo da se održi.
Još uvek smatram da je bilo ispravno to što je sud dozvolio održavanje demonstracija, nakon što su ga zabranili i policija u Berlinu i senator za unutrašnje poslove. To je demokratija. Ali demokratija je takođe i to da svako odluči na kojem protestu će da učestvuje. Ljudi koji su izašli na ulice moraju se zapitati da li bi bili spremni na to da se njihovi politički ciljevi ostvare, ali nauštrb vrednosti u našem društvu, naših slobodarskih i demokratskih vrednosti.
Nacisti u centru društva
Niko nije bio prisiljen da učestvuje u tom protestu. Svako je imao mogućnost da kaže „ne“, da prijavi neki drugi skup i jasno se distancirati od nacista. Ko to ne uradi, taj „donosi“ naciste u sam centar društva. „Oni su deo nas. Oni imaju iste brige“, može se onda čuti kao obrazloženje. Ne, oni ih nemaju, oni to nisu. Oni su antisemite, antidemokrate, rasisti! To su oni i to ostaju. Juriš na Bundestag to jasno pokazuje, jer je to simbol demokratije u Nemačkoj. Tačno je ono što je rekao predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer, apsolutno tačno: bio je to „napad na srce naše demokratije“.
Prema mom mišljenju, debata koja se vodi u Nemačkoj suviše je blaga. Jednostavno ignorisati ono što se dogodilo u subotu i poći od toga da će se problem rešiti sam od sebe – to nije opcija. Potrebna nam je oštra rasprava o tome koliko prostora u centru dajemo desnim ekstremistima. I potrebna nam je debata o odgovornosti svakog pojedinca koji s njima maršira, a da se pritom od njih ne distancira.
Priželjkujem jasan stav društva!
Džafar Abdul-Karim (38) je voditelj redakcije i moderator TV-emisije Dojče velela „Jaafar Talk“ za mlade na arapskom jeziku. Taj TV-format bavi se društveno relevantnim temama i ima milionsku publiku na prostoru severne Afrike, Bliskog istoka i Arapskog zaliva. Rođen je u Liberiji, a njegovi roditelji potiču iz Libana. U toj je zemlji odrastao, a zatim delom i u Švajcarskoj. Studirao je u Drezdenu, Londonu i Berlinu, gde živi. Njegova kolumna zove se „Jaafar, shu fi?“, što na arapskom to znači: „Džafare, šta ima?“