Francuskom predsedniku Emanuelu Makronu je dosta stalnih provokacija italijanskih populista. Dugo je ćutao i trpeo. Sada je privremeno povukao svog ambasadora iz palate Farnese u kojom je smeštena francuska ambasada u Rimu. Objašnjenje Jelisejske palate za taj potez – koga zapravo u okviru Evropske unije ne bi smelo da bude – je oštro. Poruka glasi: odnosi između Rima i Pariza su na najnižem nivou od Drugog svetskog rata.
Reakcija populističkih svađalica iz Rima bila je očekivana: i dalje su zbijaju šale na račun „Napoleona“ i „ludog konzumenta šampanjca“. A Makron je odlična meta za napade koji su zapravo povezani s aktuelnom predizbornom kampanjom u Italiji. U toj zemlji se naime uskoro održavaju lokalni, kao i izbori za Evropski parlament.
Lideri „Pokreta pet zvezdica“ i desno radikalne „Lige“ Luiđi di Majo i Mateo Salvini, su u liberalnom zagovorniku Evropske unije Makronu pronašli idealnog neprijatelja. Makron nažalost nije mogao da ignoriše te igrice, jer su Di Majo i Salvini počeli otvoreno da očijukaju s njegovim političkim neprijateljima na unutrašnjem planu: tzv. „žutim prslucima“ i desno-populističkom Marin Lepen.
Ciljano zakuvavanje emocija
Populisti u Rimu rade ono što i inače populisti rade: govore ono što ljudi žele da čuju, ciljaju na emocije, šire lažne optužbe, huškaju. Apsurdne optužbe protiv Francuske generalno, a posebno protiv Makrona, u Italiji padaju na plodno tlo. Još i pre promene vlasti u Rimu, mnogi Italijani osećali su se inferiorno naspram Francuza koje doživljavaju kao arogantne. Već dugo vlada mišljenje da EU daje prednost „velikom bratu sa zapada“, da Brisel žmuri na oba oka kada je u pitanju francusko unutrašnje zaduženje.
Ne čudi to što se Di Majo i Salvini, koji trenutno jedan protiv drugog vode predizbornu kampanju, takmiče u tome ko će više da udari po Francuskoj. Ali deprimirajuće je kada se shvati koliko su populisti uspešni sa svojim histeričnim tonovima: gotovo 60 odsto italijanskih birača sledi takvu retoriku.
S druge strane, predsednik Makron je u svojoj sopstvenoj zemlji oslabljen: podrška javnosti je na dnu, reforme mu zapinju, a sada je tu još i svađa s partnerom Nemačkom oko gasovoda Severni tok 2 (u međuvremenu izgleda ipak prevaziđena).
Poštovanje i pristojnost je nešto što se ne može očekivati od političkih kockara u Rimu. Štetu koju su u međuvremenu naneli italijansko-francuskim odnosima je nepopravljiva. Upozorenja udruženja preduzetnika da se vrlo prisni odnosi sa komšijom ne smeju izgubiti iz vida, prolaze pored njih neregistrovana. Pritom je mnogo zajedničkih prekograničnih projekata: kad je u pitanju avio-kompanija Alitalia, brodogradilišta, telekomunikacija, energetika. Da li bi sada sve to trebalo staviti na kocku?
Angela Merkel kao posrednica?
Trenutni odnos dveju vlada nedostojan je prijateljskih EU-članica. Nemačka kancelarka bi tu mogla da nastupi kao posrednica. Ona se do sada držala po strani kad je u pitanju kritika populista u Rimu. Ali njen ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer vrlo rado prihvata politički ton desnog nacionaliste Salvinija kad je u pitanju migrantska politika. Postoji bojazan da zapravo uopšte nema interesa da se, uoči evropskih izbora, taj veštački sukob ukloni. On je jednostavno idealna podloga za predizbornu kampanju: nacionalisti protiv progresivnih.
Takva polarizacija je naravno čisti otrov za Evropsku uniju – koja zavisi od kompromisa i dogovora. Zemlje EU zavise od suradnje i ne smeju da upadaju u nacionalističke svađe. I šta bi sada, nakon povlačenje ambasadora, trebalo da usledi? Mobilizacija? Objava rata? Naravno da ne! Makron i Salvini bi trebalo da se nađu na nekom TV-duelu i da građanima objasne svoja dijametralno suprotna politička gledišta.