Zapravo je apsurdno: iranske rakete su pogodile američke baze u Iraku – i svet je odahnuo. Kako stoje stvari, u svim dosadašnjim napadima je pričinjena mala šteta. Predsednik SAD Donad Tramp je reagovao poprilično trezveno za svoje pojmove: govorio je o ekonomskim sankcijama, ne i o vojnim udarima na Iran.
Na iranskoj strani, ministar spoljnih poslova Džafad Šarif tvitovao je da je Iran reagovao primerenim merama samoodbrane i – da su te mere zaključene.
Da li je time otklonjena opasnost od izbijanja velikog ratnog požara na Bliskom istoku? Nije. Ali, izgleda da se svet bar za korak odmakao od ponora na čijoj ivici se našao nakon što su SAD ubile iranskog generala Sulejmanija.
Raketni napadi su bili izbalansirani – dovoljno velikih razmera da Teheran sačuva obraz. Ali, to je ispod praga koji je Tramp postavio kada je reč o napadima unutar Irana. Ceo svet je znao da će Teheran na neki način odgovoriti. Ubistvo Sulejmanija je bilo ratni čin, koji iransko vođstvo nije moglo da ostavi bez odgovora.
Istovremeno upada u oči da je Teheran najavio da će sam izvršiti odmazdu. To je moglo da se shvati i kao poruka saveznicima na „osovini otpora“, u Libanu, Iraku i Jemenu, da ne preduzimaju ništa samostalno.
Pošto je sada iz oba kotla – kako američkog tako i iranskog – izašlo nešto pare, otvoren je prostor za diplomatiju. A time i za Evropljane. Oni sada moraju da učine sve kako bi pokrenuli dve strane na vojno i retoričko razoružanje.
Javnoj razmeni udaraca bi vrlo brzo mogle da uslede nove akcije iranskih paravojnih formacija ili akcije sa kojima Teheran zvanično neće imati veze...
To će tako biti pre svega ako Vašington nastavi sa politikom maksimalnog pritiska. Sankcijama vode privredni rat koji guši Iran. Nije na odmet podsetiti: do eskalacije je došlo jednostranim potezom SAD koje su se u maju 2018. povukle iz „nuklearnog sporazuma“ sa Iranom.