Ramiz Nukić – život protiv negiranja genocida

Kad god je mogao, Ramiz Nukić je odlazio u šumu, na brdo Kamenica, u istočnoj Bosni i Hercegovini. Obično nekoliko puta sedmično. Tamo gde je u julskim danima 1995. godine i sam preživeo genocid. Na svom malom traktoru s prikolicom prelazio bi dva-tri kilometra. U šumi bi uzeo granu i uklonio lišće s dela zemlje koji je izabrao za taj dan. Polako, sistematski i s pogledom koji su forenzički antropolozi opisali kao izuzetno oštar.

Skoro uvek bi pronalazio predmete koji su pripadali ubijenima. Često i ljudske kosti. Mogao je nepogrešivo da ih razlikuje od životinjskih. I znao je kom delu tela pripadaju, iako nikada nije pročitao knjigu iz anatomije.

Prema kostima se odnosio dostojanstveno. Pažljivo bi ih vratio tamo gde ih je pronašao, a zatim pozvao istražitelje i patologe da dođu. Za njih je Nukić bio pravi fenomen.

Potraga duga 20 godina

Za kostima je tragao skoro dve decenije. Najpre je tražio kosti svog oca i svoja dva brata. Nije ih pronašao. Njihovi posmrtni ostaci kasnije su identifikovani u masovnim grobnicama mnogo dalje. Ali Nukić nije prestajao da traži. „Možda mi je Bog dao ovaj zadatak“, rekao bi ponekad.

Ramiz Nukić pronašao je posmrtne ostatke više od 300 ubijenih ljudi. U Bosni je bio poznat. Nijedan drugi pojedinac nije pronašao ni blizu toliko posmrtnih ostataka ubijenih u ratu u Bosni od 1992. do 1995. godine.

Marš smrti

Ramiz Nukić bio je zemljoradnik i sa porodicom je živeo u kući na planini u istočnoj Bosni, oko 15 kilometara vazdušne linije od Srebrenice. Tamo je i odrastao. Tokom rata je s porodicom bio primoran da beži u mali grad u istočnoj Bosni, koji su UN proglasile „bezbednom zonom“. Kada je u julu 1995. godine Srebrenicu zauzela vojska generala bosanskih Srba, Ratka Mladića, koji je kasnije osuđen kao ratni zločinac, Nukić je bio među hiljadama mladića i muškaraca koji su krenuli u takozvani Srebrenički marš smrti, kako bi spasili svoje živote i stigli na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.

Kolona je upala u zasedu u jutro 12. jula 1995. godine, na brdu Kamenica nedaleko od Nukićeve kuće. Stotine ljudi je poginulo u udaru granata i raketa. Ramiz Nukić je preživeo. Probijao se kroz minirano i opkoljeno područje, ponekad sam, ponekad u manjim grupama. Sve dok nije stigao na oslobođenu teritoriju u blizini Tuzle.

„Da pomognem drugima“

Ramiz Nukić i njegova porodica 2002. godine su se vratili u svoju potpuno uništenu kuću. Tada je počela njegova potraga. Kada bi ga pitali za motive i kako je mogao da podnese da živi toliko blizu mesta genocida, jednostavno bi odgovorio: „U početku sam želeo da pronađem oca i braću. Pošto ih nisam pronašao, pomislio sam da bih mogao drugim porodicama da pomognem da pronađu svoje voljene. Kada tražim, to je veoma teško, jer svaki put iznova vidim te užasne slike. Ali, moram i želim da tražim. To je nešto što dolazi iz mog srca.“

Svoju potragu Ramiz Nukić je video kao doprinos protiv negiranja genocida. Tribunal za ratne zločine u Hagu je pre mnogo godina utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid. Ipak, genocid se – posebno od strane političkog rukovodstva Srbije i Republike Srpske, dela Bosne u kojem su Srbi većina – sistematski umanjivao ili negirao. Poslednjih godina sve otvorenije i agresivnije.

Uobičajeni narativ je da su većina žrtava Srebrenice bili vojnici koji su poginuli u borbi, kao i da je bilo mnogo samoubistava. Pored toga tvrde i da nije tačno da je ubijeno više od 8.000 ljudi.

Narative negiranja genocida Nukić stoički je podnosio, bez besa i mržnje. Ali je sa velikom upornošću nastavio da traga za posmrtnim ostacima ubijenih, svestan da je svaki komad kosti dodatni nepobitan dokaz genocida.

Ramiz Nukić je sa porodicom živeo veoma skromno. Uzgajao je ovce i bavio se poljoprivredom, a skoro svaki slobodan trenutak je provodio u potrazi za kostima ubijenih. Posećivali su ga brojni domaći i strani novinari, ali bosanski političari nisu dolazili.

U Bosni je sećanje na genocid u Srebrenici jedan od najvažnijih elemenata nacionalnog identiteta. Međutim, preživeli do danas nisu dobili gotovo nikakvu dostojnu podršku. Ni Ramiz Nukić. Iako je njegova uloga u identifikaciji stotina ubijenih žrtava bila toliko velika, nikada nije dobio novac ili drugu materijalnu pomoć za svoju potragu. Isto tako ni zvanično priznanje – iako je zaslužio najviša državna priznanja i ordenje.

Kada bi ga o tome pitali, nije znao da odgovori – kao da nikada nije ni razmišljao o nekom priznanju. Bilo mu je važno da nastavi da traži što je moguće duže. „Tražiću dok sam živ“, govorio je. I održao je reč. Ramiz Nukić je preminuo u utorak 8. novembra 2022. nakon kratke i teške bolesti, u 63. godini.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.