Sjedinjene Države su oduvek bila zemlja protivrečnosti, polarizovana nacija. Postoje samo dve partije koje su zaista bitne. Vlade ne moraju da tragaju za kompromisima da bi formirale koaliciju - ili imaju većinu, ili su izgubili izbore.
Ta jasna podela se odražava i u medijima još od ratova za nezavisnost. Prve novine, koje su redovno izlazile još u 18. veku, zauzimale su jasne stavove kada bi se radilo o važnim političkim odlukama. Kao i u mnogim drugim zemljama, štampa i privatne TV stanice naklonjene su sa određenoj političkoj struji. Tako je i korisnicima sa medija, gleda se televizija ili čitaju novine koje vam poltički najviše odgovaraju.
Mediji kao politički akteri
Dve stvari su fundamentalno drugačije nakon skoro četiri godine Donalda Trampa:
1. Američke medijske kuće su prestale da teže objektivnom političkom izveštavanju i mutirale su u političke aktere.
2. Trampove permanentne tvrdnje da su medijske kuće ništa drugo do proizvođači lažnih vesti pokazuju dejstvo: nikada nije bilo manje poverenja u novinarstvo kao danas.
Jedno i drugo je povezano - a društvene mreže dodatno deluju kao pojačivači.
U Sjedinjenim Državama skoro da nema više prostora za kontroverzne javne diskusije o političkim konceptima i predlozima rešenja. Ova izborna kampanja je na najbrutalniji način pokazala kakvo dejstvo to ima. Sve više ljudi veruje samo svojim malim izvorima informacija na društvenim mrežama. Posledice su fatalne - širom otvorena vrata teoretičarima zavera i mrziteljima demokratije.
Svojom ekstremnom jednostranošću - mediji su sami proigrali svoju ulogu verodostojnog korektiva. Algoritmi su ti koji diskurs oba politička tabora drže čvrsto u svojim rukama, nagrađujući najglasnije i najsmelije naslove, kao i one koji najviše polarizuju.
Činjenice, naučna saznanja imaju male šanse da se probiju do onih koji su infiltrirani tvrdnjama Donalda Trampa. I sama sam poslednjih nedelja mogla da se uverim sa kakvom uverenošću prosečni Amerikanci tvrde da je Hilari Klinton u podrumu krila malu decu i da Kovid-19 nije ništa drugo do pokušaj jedne zlonamerne grupe da - preuzme kontrolu nad svetom.
Opasnost od raspada jedne nacije
Na drugoj političkoj strani su neretko samozadovoljni, dobro situirani građani, koji ne pokazuju ni najmanju spremnost da zavire u svet porodica koje generacijama zavise od radnih mesta u fabrikama kojih je sve manje. Ili od rudnika uglja koji više nema budućnost.
To plaši. I treba da plaši. SAD su iz mnogih razloga posebno sklone da se raspadnu.
To ima veze sa sistemom obrazovanja, ali i sa demografskim razvojem. Činjenica da će za dve decenije dominacija belaca definitivno biti prošlost, barem čisto brojčano gledano, neke onespokojava, potresa tlo za koje se verovalo da je sigurno - i pokazuje koliko duboko su još uvek rasistički veliki delovi ove zemlje.
Ljudi iz SAD su se odvikli da raspravljaju o političkim argumentima i radije se povlače u svoj mali prostor na društvenim mrežama.
Činjenice i težnja za objektivnošću
Ali, ta opasnost nikako nije ograničena samo na Sjedinjene Države.
Demokratije žive od diskursa, od rasprave oko toga koji je put najbolji. Ali, one mogu da egzistiraju samo pod određenim uslovima. Jedan od njih je da se uvažavaju činjenice. Diskusija se prekida ako stalno prolazi to da se na argument koji nije po volji kaže - lažna vest.
Ali, da li se ovakav razvoj još uopšte može zaustaviti? Ako može, onda samo postavljanjem jasnih prioriteta u školama. Deca moraju da uče kako da koriste društvene mreže: moraju da prepoznaju šta je propaganda, šta je aktivizam, koje stranice su verodostojne, a koje grupe to nisu.
A tu se opet traži angažman medijskih poslenika. Mi moramo težiti objektivnosti, kako bismo povratili poverenje i ostali relevantan akter u demokratiji.