Rat kultura oko „Luzitanije“
24. februar 2015.Sedmog maja 1915, jedna nemačka podmornica je pred irskom obalom torpedovala veliki britanski luksuzni parobrod „Luzitanija“. Brod je potonuo za samo nekoliko minuta i povukao za sobom u smrt 1.200 ljudi. Među žrtvama su bile i poznate američke javne ličnosti, žene i deca. Potapanje civilnog ratnog broda bez prethodnog upozorenja bio je skandal međunarodnih razmera kojim su se Nemci predstavili kao pravi varvari. Taj događaj imao je odlučujući uticaj na ulazak SAD u Prvi svetski rat.
U svojoj knjizi: „Luzitanija: kulturna istorija jedne katastrofe“, proučavalac kulture Vili Jasper opisuje potapanje „Luzitanije“ kao temelj totalitarnog nasilja Prvog svetskog rata. Posle potapanja broda, došao je propagandni rat. Jasperova knjiga je prva analiza ponašanja nemačke elite u tom ratu.
DW: Po čemu se razlikuju reakcije Nemaca na potonuće „Titanika“ 1912. i na potapanje „Luzitanije“ 1915?
Vili Jasper: „Titanik“ je bio u prvom redu tehnički simbol. To je bilo još u mirnim vremenima – sa tim brodom, mnogi su mogli da se identifikuju. Propast „Titanika“ je i za Nemce bila velika drama. Oni su bili potreseni, oni su tugovali. No, u slučaju „Luzitanije“, činjenica da je nemačka mornarica potopila jedan veliki luksuzni parobrod, značila je – uspeh. Jer, Nemci inače nisu mogli mnogo da naude britanskoj mornarici. Nemačka kulturna elita se pridružila opštem slavlju u štampi... U mali broj izuzetaka spadaju recimo Erih Mizam ili Kurt Tuholski. Pre svega je Tomas Man, budući nobelovac, bio jedan od najglasnijih u horu slavlja.
Koliko je potapanje „Luzitanije“ doprinelo preokretu u Prvom svetskom ratu? Kakav simbolički karakter je imao taj događaj?
Torpedovanje tog velikog civilnog broda prvi put je očigledno pokazalo da se više ne prave razlike između vojnika i civila. Rizikovan je život mnogih poznatih civila, ali i žena i dece. To je među stanovnicima zaraćenih zemalja očigledno izazvalo veće uzbuđenje nego masovne bitke u Francuskoj i Belgiji. Mnogo civilnih žrtava, ta eskalacija nasilja, izazvala je pravu oluju ogorčenja – i postavila nemačku kulturu protivno zapadnoj civilizaciji.
Kako se torpediranjem „Luzitanije“ promenila slika Nemačke u Engleskoj, Francuskoj i SAD?
Slika je već bila mračna nakon što je Nemačka izvršila prepad na Belgiju kao neutralnu zemlju – i tamo očigledno počinila vrlo mnogo zlodela među tamošnjim civilnim stanovništvom. Raspoloženje je već bilo naelektrisano – a posle torpediranja „Luzitanije“ izvučena su prilično drastična poređenja. Bilo je karikatura i plakata na kojima je car prikazivan kao lovački pas, ili je na neki drugi način bilo vidljivo da Nemci idu putem koji nema veze sa zapadnom civilizacijom. Tako se gledalo i na spise nemačkih pisaca.
Kako su na te optužbe reagovali nemački umetnici i intelektualci?
Pokušavali su da odbrane napad na svoju kulturu. Pokušavali su da govore o nekakvom posebnom statusu nemačke kulture. Nemci su i dalje verovali u svoj poseban kulturni položaj i svoju misiju, i čvrsto su se držali tog verovanja. To je eskaliralo sve do Drugog svetskog rata u kome se sve još i dramatično pojačalo.
Tomas i Hajnrih Man su bili otelovljenje „bratskog rata“ između nemačke „kulture“ i zapadne „civilizacije“ – možete li nam reći kako?
„Bratski rat“ je izraz za sukob između braće Hajnriha i Tomasa Mana. Taj rat nije se odvijao samo u njihovoj porodici. Tomas Man se zalagao za misiju posebnog nemačkog puta, nemačke kulture, dok je Hajnrih Man bio više za zapadno prosvetiteljstvo. Tomas je o Hajnrihu govorio kao o „literati civilizacije“ – ovaj je bio više na pozicijama francuskog tabora. Pozicija Tomasa Mana se može uporediti sa onom Gerharda Hauptmana ili Ernsta Trelča i može se ovako sažeti: „Samo nemačka kultura može spasiti Zapad“.
Vi opisujete borbu između „nemačke kulture“ i „zapadne civilizacije“. Šta je konkretno predstavljalo razliku između te dve perspektive?
„Nemačka kultura“ je bila konstrukcija; ona je počivala na pretpostavci da su Nemci zbog svojih filozofa stekli nekakav specijalan status u Evropi i da zapadne zemlje nemaju kulturnu dubinu. Tada je izašao pamflet sociologa Vernera Zombarta pod naslovom „Heroji i trgovci“, koji je pokušao da objasni tu razliku. „Heroji“ su, prema Zombartovom shvatanju, naravno, bili heroji nemačke kulture. A „trgovci“ su bili simbol niske, anglosaksonske orijentacije, usmerene na profit. A one su vrlo brzo povezane i sa jevrejskim pozicijama. Tako je napad na zapadnu civilizaciju vrlo brzo povezan sa antisemitizmom.
Smatrate li da i danas postoje tragovi tog nekadašnjeg nemačkog gledanja na sopstvenu kulturu?
Danas nemamo više situaciju kakva je bila u vreme Prvog i Drugog svetskog rata. U Evropi su od neprijatelja postali prijatelji. I pored toga, još nije završeno suočavanje sa tom pričom. Možemo samo da se nadamo da u Nemačkoj ideje o nekakvom posebnom putu, čak i ako nisu vojne prirode, više nemaju šanse. Upravo sada je važno da Nemačka u Evropi ne stupa svojim posebnim putem i da ne pokušava da Evropi nametne svoju perspektivu, već da se založi za evropeizaciju Nemačke. Taj proces još nije završen – i upravo sada nemačka kulturna elita, koja je u ono vreme načinila veliku grešku, ima veliku šansu i mogućnost da prvi put zastupa politički kontinuitet koji ima smisla.
Vili Jasper je publicista i naučnik; do 2010. je bio profesor germanistike i jevrejskih studija na Univerzitetu u Potsdamu.