Razmena teritorija – opasna stranputica
28. maj 2020.
DW: Nemački ministar spoljnih poslova i njegov francuski kolega prošle nedelje su objavili u albanskoj i srpskoj štampi zajednički članak kako bi ponovo pokrenuli srpsko-kosovski dijalog. Da li su uslovi sada povoljniji nego pre godinu dana kada je razgovor u kancelarskom uredu u Berlinu propao?
Bodo Veber: Najpre, ne bih rekao da je taj mini-samit u kancelarskom uredu prošlog aprila propao. On je bio uspešan na dva načina: prvo, oduzeta je vodeća pozicija političkim snagama koje su bile za razmenu teritorija, i drugo, Pariz i Berlin ponovo delaju zajedno.
Uslovi za to su danas kako bolji, tako i lošiji. Bolji su, jer je do odlaska gđe Mogerini i njenog tima inicijativa za opasnu razmenu teritorija dolazila iz vrhova institucija EU u Briselu. To podrivanje evropskih principa u kosovsko-srpskim pregovorima iz EU je, imenovanjem Miroslava Lajčaka za specijalnog izaslanika, postalo prošlost – iako se naslednik Mogerinijeve Borel, nažalost, do sada nije pokazao kao aktivni činilac na putu ka prihvatljivom finalnom sporazumu.
Lošiji su, jer podrivanje napora centralnih aktera kao što je Berlin više ne potiče od savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, već od specijalnog izaslanika Trampa, a centralni politički akteri to – za budućnost Kosova kao nezavisne demokratske države u postojećim granicama opasno agitovanje Trampove administracije – zloupotrebljavaju za svoje sopstvene, nacionalne političke interese.
Kada kažete da se Borel do sada nije pokazao kao aktivan faktor na putu ka dobrom finalnom sporazumu, šta time mislite?
Mislim na Borelovo kontinuirano odbijanje da se jasno pozicionira u smislu evropskog rešenja za finalni sporazum, tj. protiv svake promene granica ili razmene teritorija. To je u njegovom poslednjem intervju dovelo do formulacija koje su mogle biti pogrešno shvaćene i koje su na Kosovu i u regionu ostavile pogrešan utisak da su on ili EU otvoreni za mogućnost sporazuma o razmeni teritorija – što nije slučaj.
Agitovanje Trampove administracije nazivate „opasnim“. Kosovari su pre podeljeni oko tog pitanja. Neki veruju SAD više nego EU. Da li je to pogrešno?
Kada se političari na Kosovu danas, ukazujući na bivšu opunomoćenicu EU za spoljne poslove Mogerini, žale da EU gubi poverenje, imaju sva prava na to. Doduše, u tu istinu spada i to što su zemlje-članice EU, predvođene Nemačkom, bile te koje su se 2018/19. suprotstavile dilu o razmeni teritorija – suprotstavile su se i gđi Mogerini i Trampovoj administraciji. A delanje g. Grenela počiva, s jedne strane, na podrivanju tih aktera EU, a na drugoj, na preuzimanju pregovaračkog formata od Mogerinijeve – tajni pregovori s dvojicom predsednika.
Podrška SAD i većine država EU nezavisnosti Kosova 2008. nije proistekla iz nekih posebnih simpatija za kosovske Albance, već zato što je služila odbrani liberalnog svetskog poretka. Politika današnje administracije SAD – pa i na Kosovu – nažalost više nije u službi te tradicionalne američke spoljne i bezbednosne politike. Ali, siguran sam da su politički akteri na Kosovu, koji danas javno tvrde da više veruju SAD nego EU, vrlo svesni tih uzročno-posledičnih veza.
Kako će sada dalje ići sa razgovorima? Nemačka i Francuska vrše pritisak – ali ni Srbija ni Kosovo ne izgledaju spremni.
Zaista, ni Kosovo sa svojom krizom vlade, ni Srbija koja se nalazi pred parlamentarnim izborima, trenutno nisu spremni da se u kratkom roku vrate za pregovarački sto. I to bez obzira na pitanje kada će putovanja iz Prištine i Beograda na pregovore u Briselu s obzirom na ograničenja zbog korone ponovo biti moguća. Zato pre avgusta obnavljanje pregovora čisto tehnički neće biti moguće.
Doduše, zahteve dvojice ministara spoljnih poslova da se svi brzo vrate za pregovarački sto nisam doslovce shvatio. Mislim da je članak, i u očekivanju rešenja konflikta oko formiranja vlade na Kosovu koje bi trebalo da donese Ustavni sud, sa različitim političkim opcijama, hteo da pokaže da ne treba podrivati vodeću ulogu EU i zajedničko nemačko-francusko delanje. Članak je bio odvraćanje od eventualnih pokušaja da se posle leta ili pre predsedničkih izbora još jednom nasilno izgura razmena teritorija.
Upozorenje na opasnost od opasnih „brzih prividnih rešenja“ i objašnjene zašto je potreban pravi i sveobuhvatan završni sporazum, predstavljaju jaku podršku evropskoj težnji za vođstvom u dijalogu. Ono pokazuje da i pored svih slabosti EU i upropašćenom poverenju u EU na Kosovu rešenje konflikta sa Srbijom u aktuelnoj svetskoj političkoj situaciji može poticati samo od EU.
Jednom ste napisali: poslednja bitka Merkelove je Balkan. Hoće li joj uspeti da dobije tu bitku?
Siguran sam da će joj u okviru preostalog mandata uspeti da jednom za svagda preseče opasnu stranputicu razmene teritorija. Ne samo zato što takav dil ne bi doprineo demokratskoj stabilnosti i učvršćenju pravne države na Kosovu, a ni Srbije, niti bi doprineo mirnom suživotu Srba i Albanaca, već bi, naprotiv, mogao da dovede do opasne destabilizacije čitavog regiona i masivne štete po demokratiju i pravnu državu.
Teško je predvideti da li će sporazum moći da bude potpisan još tokom njenog mandata. Ali, mnogo važnije od potpisivanja je da dođe do temeljenog resetovanja pregovora, na bazi povratka prvobitnim pregovaračkim okvirima u političkom dijalogu 2013. koji će tako utrti put zaista sveobuhvatnom i trajnom mirovnom sporazumu između Kosova i Srbije.
Bodo Veber je viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije (DPC), transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu.