Kadrovski kontinuitet iz devedesetih na vrhu političke piramide je očigledan.
Aktuelni premijer Srbije i crnogorski premijer u odlasku, a šef vladajuće partije, behu na samim počecima skoro celu deceniju na istoj strani. Doduše Đukanović je brže shvatio da Miloševićev brod tone, Vučiću je za to trebalo čitavih deset godina više.
Ali sada su apsolutni vladari svojih zemalja i to će ostati, kako stvari stoje, formalno ili neformalno još neko vreme. Zajednička im je evrointegrativna ideologija, samo što Vučić neće u NATO i ne bi da ljuti Ruse, a Đukanović hoće, pa makar naljutio i crnog đavola.
Mada Đukanović baštini partizansku, a Vučić četničku ideologiju, obojica su se udaljila od prvobitnih matrica – komunističkog „jugoslovenstva" i velikosrpske projekcije.
Devedesetih je i jednog i drugog privukao pseudojugoslovenski projekat Slobodana Miloševića. Pri čemu je Đukanoviću taj projekat bio dovoljno „jugoslovenski“, a Vučiću dovoljno „velikosrpski“.
I tada su postojale razlike. Đukanović je bio pod direktnim, a mladi Vučić pod indirektnim mentorstvom Miloševića, jer je Đukanović bio u samom jezgru vlasti, a Vučić četničko-početnički entuzijasta čiji je pokrovitelj, Vojislav Šešelj, govorio i radio to što je bilo korisno za Miloševića, ali čime gazda zvanično nije prljao ruke. Dakle, Đukanović je bio na prvoj, a Vučić na rezervnoj liniji Miloševićeve političke sile.
Suštinski, i jedan i drugi nisu smatrali parlamentarnu demokratiju civilizacijskim dostignućem već nužnim zlom. Proročanstvo Milovana Đilasa po kojem će poslednji izlaz komunizma biti – nacionalizam, ostvarilo se devedesetih na postjugoslovenskom prostoru na veoma surov način. Toj surovosti su doprinele ove dve figure, svaka prema svojim mogućnostima i obimu moći.
Možda je Vučićevo distanciranje od Miloševića došlo mnogo kasnije jer je dockan dospeo u njegovu blizinu. Možda zato što je prošao kroz petooktobarsku traumu i gubitak vlasti, a Đukanović nikada nije saznao šta znači biti neko pa niko, već je na vreme okrenuo ćurak naopako i – ostao na vlasti. Možda Vučić samo ima politički instinkt za većinsko raspoloženje Srba koji iz poznatih razloga neće u NATO, a Đukanović isto tako instinkt za većinsko raspoloženje u Crnoj Gori, u kojoj ljudi doduše baš i ne vole NATO, ali su možda spremni da progutaju tu žabu jer je Đukanović 1999. isposlovao izuzimanje dobrog dela Crne Gore sa spiska ciljeva vazdušnih udara. Srbiju je NATO teško traumatizovao dok Crnu Goru nije.
U svakom slučaju, obojica uvažavaju političko-emotivnu datost nastalu devedesetih. I ponašaju se u skladu sa tim.
Još jedna sličnost ovih dana pada u oči.
Zolja u Jajincima je isto što i Dikić u crnogorskom pritvoru. Niko ne zna čemu to služi, ali je to dovoljan dokaz da neko iz inostranstva Vučiću ili Đukanoviću radi o glavi.
Da li Vučić želi da napravi čistku u tajnim službama negujući u javnosti imidž potencijalne žrtve ili zaista misli da je neko rešio da ga ubije, to ne znamo. Oružje je iz devedesetih, sa bosanskih i hrvatskih ratišta. Možda je zolju tamo odložio upravo neki Vučićev politički istomišljenik iz paljanskog razdoblja. Neka avet iz prošlosti, stvarna ili fantomska, svejedno. Dikićeva bliskost sa nekim crnogorskim policijskim uglednicima od Đukanovićevog poverenja još je zagonetnija.
Poruka domaćem pučanstvu je ista i u Srbiji i u Crnoj Gori: Našem premijeru rade o glavi!
Poruka upućena Briselu i Vašingtonu: Hrabri prozapadni političari su na udaru zagonetnih mračnih sila.
Poruka Moskvi glasi: Znamo za jadac!
S tim što će Beograd pripaziti da Ruse ne naljuti više nego što je potrebno za inscenaciju nesvrstane vojnopolitičke ekvidistance.
Isto tako, oba premijera, i ovaj koji čvrsto jaše i ovaj koji tobože odlazi, kao i njima skloni mediji, ne brinu zbog diletantskih primesa i apsurdnih detalja u terorističkom ugrožavanju njihovih života. Ipak su oni prvaci bratskih naroda, koji su još devedesetih navikli na sve i svašta.