„Ruskom selu je i mesec bliži od Evrope“

Ne bih tvrdio da cela Rusija spada u Evropu. A i kako se Rusija odnosi prema Evropi isto nije tako jasna stvar. Tek, šta znači Evropa Rusiji? I to je duga priča.

Zašto je to tako?

Zato što ne postoji jedinstvena Rusija (osim poprilično poznatog naziva političke partije), već mnoštvo ruskih mentalnih kultura, subkultura i kontrakultura, koje se slivaju u haotičnu izmaglicu naroda, ali ne i nacije sa svesno odabranim vrednostima.

Mišljenja kao slepi mačići

Upravo zbog toga, kada neko želi da sazna: „Kakav odnos imaju Rusi prema…“ znam da je pitanje pogrešno postavljeno. U Rusiji su mišljenja u pokretu kao pesak u pustinji i nikakva sociologija s tim ne može izaći na kraj. Ovde se često mišljenja rađaju kao slepi mačići, ona sadrže više dogmatske nego racionalne verodostojnosti. Iznenadna saznanja se ukazuju uglavnom uz konkretne povode. Recimo, izvesni Ivan Ivanovič ne podnosi Evropu. Ona u njemu izaziva bes. Ali, njegova se ćerka Tanja uda za simpatičnog Nemca. Ivanovičeva odbojnost prema Evropi ispari preko noći. On uviđa da Evropa uopšte nije toliko loša!

Pošto kod nas malo ljudi uspostavlja porodične veze sa Evropljanima, posvetiću se mentalnim zgušnjavanjima, odnosno manje-više opštim predstavama ovog ili onog dela našeg stanovništva.

Moskva je nulta tačka

Postoje najmanje četiri različite predstave o Evropi. Njih povezuje samo jedno: praktično svi Rusi smatraju da je Evropa nešto strano, nešto što nije blisko, nije naše. Evropa, to su „oni“, a ne „mi“. Da bi se došlo do Evrope mora se negde otputovati kopnenim ili vazdušnim putem.

„Letim za Berlin“, kaže mi prijatelj u Moskvi.

„Ah“, odvratim, „namerio si u Evropu“.

Drugi prijatelj mi kaže:

„Letim za Peking.“

„Ah“, odgovaram, „ti namerio u Aziju.“

Jasno je kuda lete moji prijatelji: u Evropu i u Aziju. Ali je nejasno, odakle polaze. Moskva – to je nulta tačka od koje se računa.

Četiri viđenja Evrope

Ipak, iako je Evropa strana (skoro) svim Rusima, strana im je na različite načine. Rusija se svađa sama sa sobom da li je Evropa pogodna kao model za oponašanje, odbijanje, igru, ili da li uopšte postoji kao model.

Ko smatra da je Evropa model podesan za oponašanje? Oni koji je vole, hteli bi da putuju po njoj, čitaju o njoj, žele da nešto saznaju o njoj. To su naši današnji „Zapadnjaci“. To je proevropski orijentisan značajan deo „inteligencije“, srednji sloj mladih obrazovanih ljudi. Oni „boluju“ za Evropom i veruju u njenu svetlu budućnost. Mnogi su spremni da zauvek odu tamo. Intenzivna antievropska propaganda Kremlja skoro da ih nije pokolebala. Samo su još više zabrinuti za Evropu. Ipak, skoro svi iz te grupe više žele da ostanu ruski Evropljani, sa ruskim identitetom nego da se istope u sveevropskom loncu.

Evropa kao đubrište

Dve vrste Rusa doživljavaju Evropu kao model za odbacivanje. Prvi su idejni sledbenici autoritarnog režima. Oni ukrštaju slofenofilstvo i pravoslavlje sa staljinizmom i nacionalizmom, sve do ksenofobije i fašizma. Za njih je Evropa đubrište puno tolerancije i duhovnog siromaštva. Svaki problem u Evropi u ovim ljudima izaziva radost. Ta raznorodna publika trenutno ima prevlast, iako je Kremlj samo naizgled njen saveznik. Kremlju su oni potrebni za borbu protiv Evrope, ali ne i kao konkurencija koja mašta o vlasti.

Drugu vrstu Antievropejca stvorili su sami vlastodršci. Delom su „inteligencija“, delom preduzetnici ili omladina. Prožeti su nacionalizmom i verom u ruski svet, ali više iz konformizma i karijerizma. Među njima nije malo ograničenih ili cinika, ali oni sebe smatraju patriotama.

Kremaljska igra

Evropa kao model za igru. Ma koliko čudno zvučalo, ali upravo se ovim u Kremlju bave razni ljudi koji uopšte nisu glupi. Oni imaju dovoljno razuma da shvate, kako upravo iz evropskih vrednosti proističe visoki životni kvalitet. Istovremeno znaju da evropske vrednosti rade protiv njih. Međutim, njima su potrebni evropski automobili, a ne ideje. Tako se oni ljuljaju tamo-amo u toj igri kao jedna čovekolika vrsta na granama u džungli, želeći da pomire nepomirljivo: da ponize Evropu, pokazujući prstom na njene krize, da joj se narugaju zbog njenih istopolnih brakova, ali i da je nateraju da im služi. Sa zadovoljstvom se odlazi na putovanja u Evropu, i o tome se, sa ne manje zadovoljstva, pričaju gadosti. Ta igra je postala faktički stil ruskih vlasti.

Običan narod

A gde je tu prost narod? Taj narod koji živi u zabačenim selima i varošicama? Ima ga puno, ali nije vidljiv. Taj narod je potpuno utopljen u statistike podrške vrhovnoj vlasti. Kakav stav prema Evropi imaju ti ljudi?

Za obične ljude Evropa predstavlja nepostojeći model. Ruskom selu je i mesec bliži od Evrope. To je razumljivo – mesec možeš da vidiš. Ti ljudi i nemaju pasoš, nisu međunarodni turisti. Oni veruju televizijskoj propagandi koja i počiva na njihovom fundamentalno arhaičnom mentalitetu. Naravno, do njih dospe tu i tamo ponešto iz Evrope – poneki šlager, odeća, polovni automobile. No, sve to zajedno se nije složilo u pozitivnu sliku. Evropa je odveć tuđa! Možda su svi oni predivni ljudi, ali Evropljani nisu sigurno.

Skoro braća

Naposletku, možemo se prepustiti ugodnim uspomenama i pripovedati o tome kako je ruska kultura opštila sa evropskom, obilno razmenjujući kulturne modele. I na tim osnovama zaključiti da smo jedni drugima bliski, da smo rođaci, čak braća po materi. Ali visoka kultura je nešto drugo, ako želimo da razumemo jedni druge, bolje je da se na osnovu nje zaključci ne izvode suviše brzo.

Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga kao što su „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004) itd.