Severni tok 2 ne silazi s naslovnih strana, a da se pritom gotovo ništa ne čuje o njegovom „starijem bratu“ – gasovodu Severni tok 1 koji takođe prolazi kroz Baltičko more i spaja Rusiju i Nemačku. Već deset godina kroz njega se zapadnoj Evropi pouzdano isporučuje gas.
Osmog novembra 2011. bio sam među novinarima koji su iz istočnonemačkog grada Lubmina kod Grajfsvalda izveštavali o puštanju u rad prvog kraka Severnog toka 1. Ako se danas prisetimo radosne i uzbudljive atmosfere tog dana, onda se naročito jasno može osetiti koliko se sve promenilo u proteklih deset godina.
Rusko-evropski projekat u vremenima približavanja
Tada su nemačko-ruski ekonomski odnosi doživljavali pravi procvat. Rusiju je predstavljao predsednik Dmitrij Medvedev – koji je budio nade (ili iluzije?) da će Moskva zauzeti liberalni, prozapadni kurs – a zajedno sa njim venttil su simbolično odvrnuli i šefovi vlada Nemačke, Francuske i Holandije. Prvi Severni tok imao je podršku EU, a gasovod je doživljavan kao rusko-evropski projekat.
On je međutim i tada imao odlučne protivnike među novim članicama EU. Ako se situacija sagleda s obzirom aktuelne sporove oko Severnog toka 2 i pokušaje Moskve da ucenjuje pomoću praznih nemačkih i austrijskih Gaspromovih rezervoara gasa, onda se bolje može razumeti na šta su Poljaci i baltičke zemlje tada u suštini upozoravali: ukoliko nekim partnerima date mali prst, oni će poželeti celu ruku.
Bilo je tada i bitnih argumenata u korist gasovoda. Sa Severnim tokom, pored dva već postojeća transportna koridora preko Ukrajine i Belorusije, došao je i treći – preko Baltičkog mora, direktno od Rusije do Nemačke, bez tranzitnih zemalja. To je bila prava diverzifikacija puteva isporuke.
To je realno bilo i enormno proširenje transportnih kapaciteta u pravcu EU – za čitavih 55 milijardi kubnih metara godišnje. Ovde je povećana potražnja za energijom, sopstvena proizvodnja gasa opala je zbog iscrpljivanja nalazišta, a planovi za dekarbonizaciju još nisu bili na današnjem nivou.
Ali odlučujući faktor je bio to što se tada radilo o jednoj sasvim drugačijoj epohi – bilo je to vreme ekonomskog i delimično političkog približavanja Rusije i EU. Severni tok bio je i proizvod i simbol tog otopljavanja odnosa.
Besprimerna razmena dobara s nemačkim partnerima
Trebalo bi podsetiti da se tada nije radilo „samo“ o postavljanju dve paralelne cevi, od kojih je svaka duga 1.224 kilometra. Kada su kompanije BASF i Gasprom potpisale načelnu deklaraciju na sajmu u Hanoveru 11. aprila 2005. godine u prisustvu nemačkog kancelara Gerharda Šredera i ruskog predsednika Vladimira Putina, one nisu razmišljale samo o izgradnji najdužeg svetskog podvodnog gasovoda.
Istovremeno je dogovorena i do tada neviđena razmena dobara u nemačko-ruskim ekonomskim odnosima: „Vinteršal“ – ekspozitura BASF-a – zajedno s nemačkom energetskom kompanijom E.ON, koja se ubrzo pridružila projektu – dobila je deonice u kompaniji koja je trebalo da osposobi novo gasno polje u Sibiru. Gasprom je zauzvrat uspeo da poveća svoj vlasnički udeo u njemačkoj trgovačkoj kompaniji „Vingas“ na gotovo 50 odsto.
Na taj način uspostavljen je složen sistem nemačko-ruske saradnje duž kompletnog lanca dodatne vrednosti u energetskom sektoru: od eksploatacije, preko transporta, pa do prodaje krajnjim kupcima. Bio sam tada u Hanoveru na konferenciji za novinare na kojoj je predstavljen taj plan i do dan danas dobro se sećam da sam, s obzirom na veličinu tog koncepta, bukvalno ostao bez reči. Da, činilo mi se da bi postsovjetska Rusija ekonomski mogla da se integriše u tada rastuću Evropu.
Onda je došao novi Hladni rat
Projekat je realizovan, a vremenom je Gasprom čak dobio i kompletan „Vingas“, uključujući i skladišta gasa u Nemačkoj i Austriji. Ali od integracije nije bilo ništa, a vremena su se u međuvremenu iz temelja promenila. Rusija je 2014. anektirala Krim, započela rat u istočnoj Ukrajini, bila izbačena iz grupe G8 vodećih demokratskih industrijskih nacija i uvedene su joj sankcije EU koje su imale za cilj zaustavljanje ili barem slabljenje agresivne ruske ekspanzije.
Prilikom odmrzavanja odnosa 2005. retko ko je mogao da posumnja da će novi Hladni rat doći tako brzo – a posebno nije mogao da posumnja u ekonomskom bumu 2011, iako je Vladimir Putin već 2007. održao svoj sporni govor na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti.
Tako gledano, kada se danas sagleda sve što je za i protiv, Severni tok 1 na kraju ipak nije bio greška. Evropskoj uniji je potreban taj dodatni transportni koridor, posebno ako se želi gas, a ne nuklearna energija, koji obezbeđuje ubrzanu i sveobuhvatnu tranziciju zapadne Evrope na obnovljive izvore energije i garantuje stabilnu proizvodnju električne energije.
Severni tok 2 je geopolitički projekat
Greška je, međutim, bilo odobravanje Severnog toka 2 što se dogodilo 2015. Taj gasovod nije doveo do dalje diverzifikacije transportnih ruta – upravo suprotno. Njime se samo najveći deo isporuke ruskog gasa u EU prebacuje u morske dubine. Njegov primarni cilj nije proširenje transportnih kapaciteta, već zaobilaženje Ukrajine, čime se želi da se ta zemlja finansijski i bezbednosno oslabi. Zbog toga je taj gasovod izazvao žestoke kontroverze među Evropljanima i opteretio odnose Nemačke sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Severni tok 2 od samog početka je bio geopolitički projekat Kremlja i Moskva bi vrlo lako mogla da ga zloupotrebi u sopstvene političke svrhe. To se za prvi gasovod ispod Baltičkog mora ne može reći. On je prvobitno bio zamišljen kao put isporuke ruskog gasa u Evropu i kao dobavljač deviza za Gasprom i on to ostaje i danas, deset godina nakon početka: funkcionalan poslovni projekat. Zato se tako malo o njemu govori.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu