Lekari iz Srebrenice: Spašavali živote štapom i kanapom

„Počela su granatiranja, bilo je puno ranjenih. Nekoliko medicinskih tehničara iz tog kraja i ja smo počeli zbrinjavati ljude“, priča Fatima Dautbašić Klempić, jedna od ratnih lekarki u Srebrenici.

„Radili smo po kućama, sa priručnim materijalom. Nismo imali nikakvih lekova, osim onog što su nam ljudi donosili iz kuća, napola potrošene kutije antibiotika i slično“, kaže ona za DW.

Na početku rata, kada su srpske paravojne snage okupirale Bratunac, ona se vratila u rodno selo na kod Srebrenice. Igrom slučaja i nekolicina drugih lekara se našlo u rodnim mestima.

Bolnice u privatnim kućama

„Nismo imali lekova, sanitetskog materijala, anestetika pa su se amputacije radile na živo. To su bili strašni prizori. Bilo je puno ranjenih od mina, kosti su bukvalno visile na komadu mesa“, seća se Fatima u razgovoru za DW.

Slična situacija je bila u selima oko Potočara kaže nam Suljo Čakanović, medicinski tehničar koji je svo vreme rata bio na području Srebrenice.

„U aprilu 1992. godine svi zaposleni u Domu zdravlja Srebrenica i drugim službama su napustili svoja radna mesta, preduzeća, prodavnice… ništa nije radilo jer je dat ultimatum za predaju oružja uz pretnju da će u suprotnom biti granatirana Srebrenica“, kaže Čakanović.

Prve granate, dodaje, nisu pale na grad već na njegovo selo Budak iznad Potočara gde se zatekao i počeo pružati pomoć prvim ranjenicima. „I tako je počeo rat.“

Čakanović je mislio da će sve brzo proći. „Kasnije sam shvatio da su svi zdravstveni radnici, koji su se zatekli na području opštine Srebrenica, bili razdvojeni. Niko ni za koga nije znao i sami su se organizovali i počeli delovati.“

„Formirao sam privremenu ambulantu u selu Pale koje je bilo najintenzivnije granatirano. Odatle sam odlazio da pomažem ranjenima i u drugim mestima u okolini. Vreme je prolazilo, pritekli su mi u pomoć i neki ljudi i počeli smo da obučavamo meštane obučavati za pružanje prve pomoći, zaustavljanje krvarenja i slično“, dodaje Čakanović.

Operacije su rađene na živo

Hamdija Fejzić, u to vreme predsednik Izvršnog odbora SO Srebrenica, kaže da je ratna bolnica u počela da radi polovinom jula 1992.godine. „Do tada su doktori radili u mestima gde su se zatekli. Mi smo odlučili da ih okupimo na jedno mesto, gde bi se dovozili ranjenici i gde bi imali najbolju pomoć koja im se u to vreme mogla pružiti.“

„Očistili smo zgradu bolnice i okupili lekare. Oni su tu boravili danonoćno, tu su radili i živeli. Nisu imali gotovo ništa, nikakvih, pomagala, lekova, zavoja... Operacije su rađene bez anestezije nesterilisanim instrumentima, često običnim nožem ili testerom. Nema te nagrade ili ordena kojima bi se tim ljudima mogla iskazati zahvalnost za sve što su radili i brojne živote koje su spasili“, kaže za DW Fejzić, danas zamenik načelnika opštine Srebrenica.

Doktorki Fatimi Dautbašič Klempić su prve dve ratne godine bile najteže. U gradić, koji je pre rata imao desetak hiljada stanovnika, slilo se sa svih strana, od Višegrada do Zvornika, oko 60.000 ljudi koji su bežali spasavajući goli život.

„Vladala je velika glad, nismo imali struje, gradski vodovod nije bio u funkciji. Na vodu za piće i pranje čekali smo danima i noćima u redovima puneći ih u kanistere sa dva-tri izvora koji su bili u rubnim  delovima grada“, priča ona.

„Srebrenica je granatirana svakog dana. Ranjenike smo previjali zavojima napravljenim od čaršava. Prljave zavoje bismo nosili kući da ih žene operu i sterilišu prema našim uputama u rerni ili onim peglama u koje se stavljao žar.“

Masakr na školskim igralištima

Bilo je puno teških momenata koji su joj se urezali u pamćenje, poput odsecanja ranjenih nogu bez anestezije običnom testerom.

No, najteži momenat je za doktorku Fatimu bio u proleće 1993, kada se desio masakr na školskim igralištima u centru Srebrenice, gde je od nekoliko granata ispaljenih sa položaja Vojske RS ubijeno 74 Bošnjaka, a više od 100 ranjeno. Masakr se desio nekoliko dana prije nego je UN proglasio Srebrenicu „zaštićenom zonom“.

„Bila sam u bolnici, koja je toga dana bila pretrpana ranjenicima, koji su vapili za pomoć. Nisam u prvi mah bila ni svesna šta se desilo. Tek sutradan, kada sam prošla pored ograde tih igrališta, videla sam da su u nju bukvalno bili utisnuti i zalepljeni komadi ljudskog mesa. To je tako stajalo danima jer se ničim nije moglo očistiti, tolika je bila silina eksplozije“, priseća se doktorka.

Nakon što je Srebrenica proglašena „zaštićenom zonom UN“, opšta, pa tako i zdravstvena situacija se malo popravila, ali nikada nije bila dobra, kažu naši sagovornici.

U konvojima sa humanitarnom pomoći počelo je pristizati nešto lekova i materijala, ali nikada dovoljno najpotrebnijeg jer to, kako kažu, „nije dozvoljavala srpska vojska koja je kontrolisala ulazak konvoja u enklavu“.

Od marša smrti do marša mira

Fatima Dautbašić Klempić je česta učesnica Marša mira. „Stazom smrti“ je i sama prošla nakon pada Srebrenice. Ovoga puta tu je da podrži ćerku i muža koji učestvuju u maršu.

Iako danas živi i radi u Tuzli, ona jedanput mesečno dolazi u Srebrenicu i besplatno pregleda sve žene bez obzira na veru i naciju i na to da li imaju zdravstveno osiguranje.

Suljo Čakanović se nakon pada Srebrenice kroz šumu probio do Tuzle da bi se, po završetku rata, među prvima vratio u Srebrenicu gde i danas radi u Domu zdravlja. Svake godine je u koloni Marša mira gde smo ga i ovog puta zatekli. Pitamo ga kako danas doživljava taj put smrti kojim je prošao 1995. godine?

„Naravno da ne mogu biti ravnodušan. Naravno da me sve ovo dotiče, ali sa druge strane ne želim da marš prođe bez mene jer je postao sastavni deo mog života i uvek ću ga prolaziti i učestvovati u organizaciji, u pešačenju, pomaganju ljudima, dok god sam živ.“

„To radim da i sam ne zaboravim, ali hoću i da ove generacije mladih vide, čuju i kroz sećanja nas preživelih dožive barem delić onoga što smo mi doživeli kako se to nikad nikome ne bi ponovilo“, kaže Suljo Čakanović.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.