Najnoviji obrt u američkoj politici prema Bliskom istoku u stvari je samo konsekventan. Prošle godine Trampova vlada je sporni status Jerusalima jednostrano ponovo definisala i najavila da će tamo preseliti svoju ambasadu. Zatim je na proleće Izraelu priznat suverenitet nad anektiranom Golanskom visoravni. A sada je ministar spoljnih poslova Pompeo izjavio da izraelska izgradnja naselja na Zapadnoj obali nije više „sama po sebi nespojiva s međunarodnim pravom“.
Njegova argumentacija je pritom u stvari cinična reinterpretacija činjenica u pravne pozicije. Tačno je, doduše, da pozivanje na međunarodno pravo Izrael nije odvratilo od toga da gradi naselja na Zapadnoj obali, ali je tamo proteranim Palestincima barem pravno još bila omogućena pregovaračka pozicija. Vlada SAD sada želi da im i to oduzme.
Okončan mirovni proces
Proglasiti naselja ilegalnim nije unapredilo mirovni proces, objasnio je dalje Pompeo. To je doduše istina, ali mirovni proces neće unaprediti ni to što se posledice izraelske vojne sile proglašavaju za legalne. Vašington zaista s ovim nizom jednostranih pro-izraelskih odluka okončava svaki mirovni proces.
Još 2016. je Savet bezbednosti UN pozvao na potpunu obustavu izgradnje naselja u okupiranim područjima. Ali zvanični Vašington Ujedinjene nacije ionako smatra suvišnom institucijom. Šta, dakle,Vašington briga za glupave priče međunarodne zajednice, kad je samo još važna vlast koja dolazi iz pušaka. To je povratak međunarodne politike u stanje koje je vladalo na početku novog veka, onda kada su političku stvarnost stvarale vojske plaćenika.
Evropljani su promenu kursa SAD u istom trenu odbacili. Sve aktivnosti oko izgradnje naselja su ilegalne, to potkopava održivost rešenja stvaranja dve države i perspektive za trajni mir, rekla je šefica EU-diplomatije Federika Mogerini. Ali takve izjave nisu vredne ni onog papira na kojem su odštampane, jer Evropljani nemaju dovoljno moći da takvim izjavama daju dovoljnu važnost.
Bespomoćna EU
Pošto Vašington pod Trampovom vladom sve čini kako bi pomogao Netanjahuovoj vladi u njenoj borbi za preživljavanje, a i kako bi prodao sopstveni „bliskoistočni dogovor“, za Evropsku uniju kao posrednicu u nekoj novoj rundi pregovora nije više predviđena nikakva uloga.
Najnoviji razvoj za EU je dvostruki korak unazad. S jedne strane, on ponovno pokazuje da Evropska unija u međunarodnoj politici nije tigar, već možda samo kućna mačkica. Tek uz veliki trud polazi joj sa rukom da sredi sukobe u sopstvenim redovima. Njena moć da deluje nikako nije u skladu s tim koliko je ona ekonomski važna.
Drugi aspekt je to da se temelj Evropske unije kao zajednice vrednosti i prava sistematski stavlja pod znak pitanja. Ako međunarodno pravo više ne može služi za regulaciju konflikata, zar Evropljani iz EU onda ne bi morali do zuba da se naoružaju kako bi silom postigli to da se njihovi interesi poštuju?
Na velikoj pozornici, međutim, gde se mali narodi poput Kurda ili Palestinaca bore za svoju budućnost, EU može samo da bespomoćno prekrsti. S jedne strane zbog toga što nema vojnu silu, a s druge strane zato što je tokom protekle decenije propustila da izgradi snažnu diplomatiju koja bi joj u velikim međunarodnim konfliktima mogla da zagarantuje ulogu. Nedostaju jedinstvo i svest o zajedničkim interesima.
Ni najnovija kritika francuskog predsednika Makrona tu neće promeniti ništa. On opominje EU da zauzme svoju svetsku političku ulogu. Ali ona, danas tako spoljnopolitički slaba, može samo u bespomoćnom besu da posmatra kako Vašington nepravdu na Bliskom istoku proglašava za novu pravdu.