Trinaest ubijenih civila u petak, sedam u subotu. Sirijske vladine snage i njihovi saveznici ponovno osvajaju provinciju Idlib uz veliki danak u krvi koji plaćaju nedužni i nenaoružani građani. Prema procenama UN, tamo je od početka ofanzive u aprilu ubijeno više od 500 civila, a oko 300.000 ljudi je pobeglo iz regije.
U slučaju pada Idliba, režim Bašara al Asada ponovo bi imao u rukama najveći deo zemlje. Rat bi bio okončan – ali bi kriza za mnoge Sirijce ostala. Od režima koji je odgovoran za ukupno oko pola miliona mrtvih, u čijim zatvorima se i dalje muče i ubijaju hiljade ljudi, ne može da se očekuje državni poredak koji odgovara ni minimalnim zahtevima ljudskih prava. A i Asadovi saveznici Rusija i Iran, koji u svojim zemljama takođe gaze ljudska prava, slute samo na najgore.
Kako bi stvari u Siriji dalje mogle da se razvijaju, na to upućuje već i nov zakon o nekretninama iz 2018. godine koji je faktički zakon o oduzimanju imovine. Vlasnici imovine, pa i oni koji su pobegli u inostranstvo, u roku od 30 dana moraju da dokažu svoje vlasništvo nad nekretninama, inače one prelaze u ruke države. Istovremeno moraju da se podvrgnu ličnoj bezbednosnoj proveri – uz rizik da odmah budu uhapšeni i utamničeni. Tako je u bezbrojnim slučajevima država sopstvenim građanima otela imovinu.
Država progoni svoje građane
No, Zakon o nekretninama samo je nastavak politike koju je Asadov režim praktikovao od svog nastanka ranih sedamdesetih godina, i čija se brutalnost od izbijanja ustanka iz 2011. samo povećala. Ona je usmerena protiv protivnika režima i svih onih koji nisu izričito stali uz vođstvo u Damasku. Prema izveštaju nemačkog Ministarstva spoljnih poslova iz novembra 2018, u Siriji postoji potraga za oko milion i po ljudi. Pri broju od 21 miliona stanovnika u 2010. godini. Svi ti ljudi moraju računati s tim da mogu biti hapšeni, mučeni i ubijeni.
To sada važi još više nego u proteklim godinama, jer se Asadov aparat reorganizuje. „Sa laganim prestajanjem borbenih dejstava rastu i uticaj i mogućnosti delovanja organa bezbednosti i tajnih službi“, piše u izveštaju Ministarstva.
A i takozvani Sporazumi o pomirenju sklopljeni između države i pobunjenika u više regiona ne nude zaštitu. Do sada su oni spasli život nekim nekadašnjim protivnicima Asada, doduše, uz cenu da su oni morali da napuste svoja mesta stanovanja i da obećaju da će se u potpunosti potčiniti režimu. I pored svih sporazuma o pomirenju, građani Sirije ostaju potčinjeni Asadovoj samovolji.
Propust Zapada
Zapadne države su digle ruke od Sirije. One su učinile malo – bar premalo da bi sprečile povratak državnoterorističkog režima. A i nisu se suprotstavile njegovim saveznicima.
Sigurno je: od trenutka kada je Asad privukao Rusiju na svoju stranu, Evropa u Siriji nije mogla više ništa da postigne, pri čemu je i angažovanje SAD od početka bilo malih razmera. No, to ne menja činjenicu da ta nemoć ima svoju cenu: evropske države će i dalje morati da računaju sa sirijskim izbeglicama. Zbog toga će EU pasti u još dublju krizu, što je okolnost koja je za Moskvu samo još jedan dobrodošao uzgredni efekat.
Zapadni svet ni na papiru nije delotvorna sila-zaštitnica ljudskih prava. Gorko je saznanje da ona nema šta da suprotstavi despotima. Sirija za milione svojih građana ostaje zona smrti.