Sistematsko ćutanje o herojstvu Srđana Aleksića

Revizionizam je nametnuo narativ o tome da postoje „naši“ koji su protiv „njihovih“, a jedino što bi na svim prostorima i u svim vremenima trebalo da bude odrednica jeste: ljudi protiv neljudi. Srđan Aleksić bio je čovek koji je ustao protiv neljudi u zaštitu čoveka. Jedino što možemo da uradimo jeste da ustrajemo u takvom principu, bez obzira na to što se revizionizam uporno vraća.

To su ključne poruke koje su u četvrtak 27. januara, na 29. godišnjicu smrti Srđana Aleksića, poslate sa tribine u klubu „Kupe“, u Pančevu. Prethodno su građani i predstavnici nevladinih organizacija, povodom Dana sećanja na Srđana Aleksića, položili cveće na njegovu spomen-ploču koja se nalazi kod zgrade Gradske uprave u Pančevu .

Ubistvo Srđana Aleksića

Srđan Aleksić bio je pripadnik Vojske Republike Srpske (VRS). Živeo je u Trebinju i imao 26 godina kada je, prema pisanjima medija, bacio oružje, zgađen onim što se dešavalo na dubrovačkom ratištu.

U vreme kada je 1993. organizovan progon muslimana iz Trebinja, taj grad napustilo je oko četiri hiljade Bošnjaka. Papire o njihovom dobrovoljnom iseljenju potpisao je jedan od osnivača Srpske demokratske stranke, tadašnji gradonačelnik Trebinja Božidar Vučurević.

Aleksić je 21. januara 1993. godine pritekao u pomoć Alenu Glavoviću kojeg je, pošto su ga legitimisali, počela da tuče grupa pripadnika VRS. Uspeo je da spasi svog sugrađanina, ali je za to platio životom – četvorica vojnika tukli su ga maltene do smrti i on je nekoliko dana kasnije podlegao povredama u bolnici u Trebinju. Jedan od onih koji su ga pretukli je nedugo posle toga poginuo na ratištu, a ostala trojica osuđeni su na nešto više od po dve godine zatvora.

Pročitajte još: Šta je o Aleksiću, na 25. godišnjicu njegove smrti, za DW govorio Alen Glavović 

Sećanje na Aleksića – put za dijalog

Neško i Slobodan Đokić su, uz Srđana Aleksića, bili među onima koji su usred ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini osećali da imaju dužnost da se usprotive nasilju kojem su neposredno svedočili. Grupu mladih Bošnjaka koji su u julu 1995. godine uspeli da izbegnu streljanje na Branjevu, sakrili su i dali im nešto hrane i odeće. Kada su mladići nastavili put, pripadnici VRS su ih uhvatili i otada im se gubi svaki trag.

„Razgovorom o gestovima kao što su oni koje su učinili Srđan Aleksić ili Neško i Slobodan Đokić možemo izaći iz narativa o kolektivnim žrtvama i o kolektivnoj krivici. To je usmerenje koje društva na ovim prostorima treba da izaberu da bi se omogućio dijalog o sećanju na ratove“, rekao je na tribini u organizaciji Građanske akcije Pančevo i Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i nemačkog foruma ZFD, programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava Marko Milosavljević.

Tema o kojoj se više ne govori

Odluka Borisa Tadića da 2012. godine Srđana Aleksića posthumno odlikuje medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“, trebalo je da znači da će država Srbija, uz priznanje svih zločina i preuzimanje odgovornosti, u društvu razvijati u empatiju prema svim žrtvama rata. Koliko je Srbija na tom putu napredovala?

„Kada je pre desetak godina postavljena ploča Srđanu Aleksiću, gradska skupština u Pančevu jasno je stala iza toga. Grad je tada imao senzibilitet za stvari kao što je sećanje na Aleksića. A danas kada smo mu odavali počast, ljudi koji su izlazili iz Gradske skupštine su nas zaobilazili, nisu imali potrebu da zastanu i poklone se Srđanu Aleksiću... Sve što se dogodilo sa muralom Ratka Mladića u Beogradu govori o tome u kom se stanju ovo društvo nalazi“, ocenio je član Upravnog odbora NDNV Darko Šper.

Taj koautor dokumentaraca iz serijala „Stvarni ljudi – stvarna rešenja“ (među kojima je i film „Albanke su naše sestre“ i koji nikada nisu emitovani na RTS), podsetio je i da je priloge o postavljanju spomen-ploče Srđanu Aleksiću pre deset godina napravila Radiotelevizija Vojvodine.

„Oni danas nisu tu sa nama. Malo je reći da su ovakvi događaju na margini, ovo je zabranjena tema. To se sistemski sprovodi – niko protiv Srđana Aleksića ništa loše neće reći, ali to je tema o kojoj se jednostavno više ne govori“, rekao je Darko Šper.

Povratak u fazu poricanja zločina

Osim ulice u Beogradu, ime Srđana Aleksića nosi i prolaz u Novom Sadu, kao i jedna ulica u Sarajevu. Srđanu Aleksiću posvećen je i trg u centru Novog Pazara, gradu u kojem su nedavno, povodom obeležavanja Dana Republike Srpske, izbili incidenti, a nekoliko desetina huligana palilo je baklje uz srpske nacionalističke pokliče.

To se dogodilo nekoliko dana pošto su pripadnici MUP-a u Priboju pevali pesme u slavu genocida u Srebrenici. Protiv njih je pokrenut disciplinski postupak, formirana je i radna grupa MUP-a koja bi trebalo da taj događaj istraži. Ali informacija o rezultatima tog postupka do danas nema.

„Bio sam ohrabren kada su ulice u Sarajevu, Novom Sadu i Beogradu nazvane po Srđanu Aleksiću, jer sam mislio da se izašlo iz faze poricanja zločina. Ipak, danas deluje kao da se sve to pokušava vratiti. A mi čak i u Sarajevu imamo pozive pojedinih intelektualaca da se ulica Srđana Aleksića zameni imenom nekog ’našeg’ heroja“, rekao je na tribini u Pančevu predstavnik u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, Damir Arnaut.

Za Ljiljanu Spasić, iz Građanske akcije Pančevo, ohrabrenje i važna poruka jeste vest od pre dva dana da je Amir Reko predložen za Nobelovu nagradu za mir: „Taj bivši vojnik Armije BiH 1992. godine je spasio 45 srpskih civila. To je učinio tri dana pošto su mu pripadnici srpskih snaga ubili majku i druge članove porodice“, podsetila je Ljiljana Spasić, koja je i moderirala tribinu posvećenu Srđanu Aleksiću.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.