Sofijin nikab
3. oktobar 2018.
Ženu kratke crvene kose zvaćemo gospođa Miler. Ona je lekarka i posetili smo je u njenoj ordinaciji u jednom gradu na zapadu Nemačke. Ima tri ćerke, o jednoj o njih je reč, zovimo je Sofija.
Sve dok Sofija nije napunila 12 godina, porodica je živela sasvim uobičajeno: roditelji su joj katolici, slavili su se praznici, Sofija je čak bila angažovana u obližnjoj crkvi. Ali onda se dogodilo nešto o čemu gospođa Miler ne želi da priča. Majka priznaje da je baš taj traumatični događaj naveo Sofiju da od tada uporno traga za nekom sigurnošću, za nekom čvrstom strukturom koja bi je zaštitila.
Sofija je nakon tog traumatičnog iskustva, odlazila i na terapija – ali to joj nije bilo dovoljno. Tražila je nešto što bi moglo da joj pruži veću sigurnost. I nedugo nakon toga, došla je do uverenja da bi to mogao da bude islam. Katolička vera joj se činila „previše labava“ i već sa šesnaest godina, dok su njene vršnjakinje već isprobavale slobodu svoje mladosti, ona je krenula drugim putem.
„Dosta mi je vas nevernika!“
U početku je potajno odlazila na molitvu u džamiju, a i družila se samo s muslimanskim devojkama „poreklom iz Maroka i iz vrlo patrijarhalnih porodica“, kaže majka. Brzo je došlo do toga da želi da pređe na islam. Počela je i kod kuće da nosi maramu. „Sa sestrama je uvek bilo rasprava, stalno je bilo svađe. Nas je psovala kao ’nevernike’ i stalno je sa sobom nosila ili Kuran ili knjige kao što su ’Muslimanska žena – muslimanski brak’“, seća se gospođa Miler.
Ubrzo nakon toga, odselila se od kuće i prekinula svaki kontakt s porodicom. Majka je čula da joj se kći udala za nekog Turčina koga nije ni upoznala. Ali taj brak nije dugo potrajao: „Taj muž joj nije bio dovoljno veliki vernik i nakon toga se vratila nama. U početku smo pomislili da je ta ludost prošla, da se dozvala pameti. Ali smo se prevarili.“
Sofija je i dalje, po forumima na internetu tražila „pravog muslimana“. Nije prestajala ni svađa kod kuće, što je dovelo do toga da joj otac oduzme mobilni telefon. Sofija je onda iz prkosa prekinula školovanje, iako joj je ostalo samo još malo do mature. I po drugi put je napustila roditeljski dom: „Nekoliko nedelja kasnije smo saznali da živi u jednom drugom gradu, tu u Nemačkoj, da se ponovo udala po muslimanskim propisima i da potpuno prekriva lice i telo nikabom.“
Žar polako popušta
Gospođa Miler kaže da sve do danas nije uspela da shvati šta to želi i čemu teži njena ćerka. Da, sigurnost je jedno, iako to ne mora da ima nikakve veze s verom. Ali ne može da razume kakav je to život koji ona sada vodi – Sofija već ima dvoje dece, a treće je na putu: „Žena ostaje kod kuće, brine se za decu, a muž na sto dobije jelo kad dođe kući. Zar je to ono što žena može da želi od života?“
U poslednje vrijeme, pogotovo otkako su došli unuci, majci se čini da je Sofija konačno počela da se menja. Ne samo da ponovo skoro svakog dana razgovaraju telefonom, već se i sastaju. Čini se da je i Sofijin verski žar počeo da popušta: u početku nije htela da svoju decu šalje ni u vrtić, ali je u međuvremenu shvatila da ne može stalno da ih drži među četiri zida i da je važno da ona odrastaju s drugim vršnjacima.
Neko vreme je razmišljala i da se presele u neku arapsku zemlju, da tamo uči Kuran i arapski jezik, ali o tome već dugo nema priče: „Moja ćerka je shvatila da je za njenu decu važno da u ovoj zemlji dobiju dobro obrazovanje. I da to u nekoj arapskoj zemlji nije jednostavno, a pogotovo ne za ženu.“
Majka isto tako ne može da veruje da je Sofija zaista srećna u svom životu: u tom drugom gradu ne poznaje gotovo nikoga i u goste joj dolaze samo prijatelji njenog muža i njegova dva brata sa svojim porodicama. Gospođa Miler se trudi da i da sa ztom održava „normalan odnos“, iako to, kaže, nije lako.
Ekstremizam dolazi kad „mozak spava“
Taj „dobar vernik“ koga je Sofija našla poreklom je iz Albanije. Čak dva puta je odlazio na ratište u Siriju. Tvrdi da je oba puta odlazio samo kao član organizacije „Medicina sa srcem“, kako bi pomagao nastradalima. Ali nemačka Služba za zaštitu ustavnog poretka tu organizaciju vodi manje kao humanitarnu, a više kao važno uporište ekstremnog salafističkog pokreta.
Doduše, zet je uverava da više nema veze s tom organizacijom, ali teško je bilo što verovati: gospođa Miler je uverena da njenog zeta prate. Prošle godine, dok Sofija i njena porodica nisu bili kod kuće, neko je provalio u njihov stan i sve pretražio. Gospođa Miler je uverena da je to bila nemačka služba.
Nakon svega što je preživela sa svojom ćerko, odlučna je da javno govori o svojim iskustvima. Uverena je da je ekstremizam uvek isti i da o tome treba razgovarati s mladima. Iako je Sofija ublažila svoja gledišta i sada recimo na okupljanja svoje ne-muslimanske porodice više ne dolazi u nikabu, majka je bila i svedok toga kako Nemci reaguju na prekrivene žene.
„Sofiju su pljuvali, fizički je napadali. Stali bi pred nju i rekli: ’Takve kao što si ti trebalo bi streljati!’ Lično sam videla kako su je ljudi napadali kad smo negde bile zajedno“. U takvim prilikama nema nikakvog smisla objašnjavati da je Sofija zapravo Nemica.
Odakle takva tupoglavost – i na jednoj i na drugoj strani? To je ono što gospođa Miler želi da poruči mladima: „Da uključe svoj mozak. Da ne potpadaju lako pod uticaj nekih ljudi.“
Da im ne bi bile potrebne godine – kao Sofiji – da shvate da istina nikada nije toliko jednostavna da može da stane u neku veru ili ideologiju.