Specijalni redari u zloglasnom berlinskom parku
20. septembar 2019.
Galama i vika dopiru s jednog kraja parka. Potom se čuje nekakva potmula eksplozija. Sulejmane Sov i dvojica njegovih kolega trče u tom pravcu. Svađa je izbila na ulazu u park. Lete kamenice, jedan muškarac drži letvu u ruci. Trojica redara pokušavaju da smire situaciju, ali dvojica posvađanih ne mogu da se smire. Na kraju ih redari izguravaju u pravcu izlaza.
Kada se situacija smirila Sov objašnjava da su dvojica mladića iz Severne Afrike pokrali jednog čoveka koji je kod njih kupovao drogu. „Moraš da budeš hrabar, ne smeš da pokažeš strah. Drugačije ovaj posao ne možeš da radiš. Osim toga, čovek mora da bude opušten i da smiruje situaciju.“
Sov je visok muškarac. Prosto zrači smirenošću. Deluje vrlo uverljivo.
Dom za one bez doma
Na zelenoj redarskoj majci stoji samo njegov nadimak: Solo. Pod tim imenom ga ovde svi poznaju. Već tri godine je Gerlicer park njegov teren. To je 14 hektara zelenila usred mora kuća u berlinskoj četvrti Krojcberg. Tu je jedna omladinska farma, centar za mlade, nogo drveća i livada. I tu se nalazi najpoznatije mesto za dilovanje drogom u Nemačkoj. Svakog dana tu se muva oko 200 dilera. Većina je iz Afrike. Mnogi od njih nemaju uredna dokumenta.
Ovog poslepodneva nije velika gužva. Grupice mladih Afrikanaca besposleno stoje u malom prolazu pored oronulog zida. Gotovo isključivo su muškarci, većinom između 20 i 30 godina. Iz pozadine dopire muzika iz prenosnih zvučnika. Dileri se okupljaju po nacionalnostima – Gambija, Nigerija, Gana, Gvineja.
„Držimo se zajedno kako bismo imali šta da jedemo. Ko ima para, kupi nešto za celu grupu“, priča jedan mladić s dugim rasta loknama i sunčanim naočarima. Kaže da mnogi od njih i spavaju u parku. On je iz Gane. Kaže da je tu od 2014.
„Dobro je što su tu redari. Uvek kad ima nekih problema, ja odem do njih. Ne znam šta bih radio da ih nema. Neko kao ja ne može da zove policiju“.
S očinskim autoritetom i talentom za jezike
Sulejmane se sa svima pozdravlja. Smeška se, zeza se s njima. Na miran i prijateljski način pokušava da im objasni da postoje neka osnovna pravila kojih bi se trebalo pridržavati. Drugi posetioci parka ne smeju da se gnjave ili da se prema njima ponaša agresivno. Droga ne sme da se prodaje deci. Nema tuče, nema krađe. Zadatak redara je da obezbedi da se svi u parku ugodno osećaju.
Ono što tu pomaže jeste izvesna doza očinskog autoriteta, negova lična priča i talenat za jezike. On ih zna mnogo: zapadnoafrički jezici mandinka, susu, fulfulde, bambara i malinke, a uz to još i francuski, engleski, nemački i poljski. Taj 46-godišnjak u Berlin je došao pre 30 godina. S velikim očekivanjima.
„Mislio sam da ću kad dođem ovde odmah bolje da živim.“ Ali taj san veoma brzo raspršio. Na željeni fakultet nije mogao da se upiše. Počeo je da radi kako bi nekako preživeo, najpre na crno. Radio je na gradilištu, onda je pakovao nameštaj, bio je i u firi za obezbeđenje.
Povratak čvrstoj ruci?
Njegovu priču znaju i dileri. Često je ponavlja, i to radi svesno. „Ono što pokušavam da im objasni jeste da ne bi trebalo da sagnu glavu, već da moraju da budu hrabri. Ja sam se uspeo da se probijem i oni će to jednom uspeti“, priča Sulejmane Sov dok sedi na betonu gornje terase na severnom kraju parka nakon što je završio svoju patrolu.
Odozgo park deluje idilično. Deca se voze biciklima po pošljunčanim stazama usred parka. Mladi iz Krojcberga se sunčaju i uživaju u popodnevnom pivu. Ali brojke pokazuju nešto drugo. Prema navodima nemačke javne televizije, broj teških telesnih povreda od januara do aprila ove godine porastao je za 50 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Broj pljački porastao je za 31 odsto. Mnogi ljudi iz Berlina noću više ne prolaze kroz park.
Zbog toga mnogi političari, kao i mediji zahtevaju promenu strategije: više policije, više hapšenja, više proterivanja iz Nemačke. U prošlosti su lokalne vlasti tri godine isprobavale i taj pristup. Ali 2017. politika nulte tolerancije ponovo je prekinuta. Kritičari tvrde da je ona promašila cilj. Trgovina drogom premestila se na neko drugo mesto, a na mesto svakog od dilera koji je bio proteran, vrlo brzo je došao neki drugi. I sada bi to sve trebalo ponoviti?
Kod Sulejmanea Sova takvi predlozi izazivaju bes. „Mislim da to nije rešenje“, kaže. I po prvi put tog popodneva može se čuti ljutit ton u njegovom glasu. „Rešenje bi bilo kada bi se ovim ljudima pomoglo da se integrišu u društvo, da nađu posao, da nađu školu, da nauče jezik. Njima se mora pružiti šansa.“
Ali nju dobije samo mali broj dilera. Samo oni koji imaju dozvolu boravka u Nemačkoj. Dvojici dilera koji su imali sva potrebna dokumenta Sov je pronašao posao. Neke druge je uspeo da odvede na kurs nemačkog. Većina se, međutim, u Nemačkoj nalazi ilegalno. Oni bi u stvari trebalo da su u nekoj drugoj zemlji Evropske unije, tamo gde su najpre stupili na evropsko tlo. Takva su EU pravila i nema izgleda da će se tu u dogledno vreme nešto promeniti. To je pogrešno, smatra Sov: „Ovi ljudi su sada tu i mi bismo morali da im pomognem o da pronađu pravi put.“