„Spomenik Stefanu Nemanji – pokazivanje moći“

DW: Početak radova na postavljanju spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu izazvao je oštre kritike. Mnogi smatraju da je anahron, megalomanski, da ima elemente kiča. Neki skreću pažnju i na to da su mnogi javni spomenici u bivšoj Jugoslaviji bili vrhunska modernistička dela i da je kasnije u regionu i na tom planu došlo do sunovrata. Šta je za Vas kao istoričara umetnosti najproblematičnije u vezi sa ovim spomenikom?

Branislav Dimitrijević: Rekao bih da je najproblematičnija njegova neprimerena veličina u gradskom jezgru. Nema ništa sporno u tome da bilo koja vlast poželi da u Srbiji podigne spomenik velikom županu Raške, Stefanu Nemanji, ali spomenici te veličine ne podižu se u gradskom jezgru. Kada taj spomenik uporedite s nekim drugim spomenicima u Srbiji – a koliko je meni poznato najveći figuralni spomenik u Srbiji je spomenik Stevanu Filipoviću Vojina Bakića – videćete da se nalazi na jednom brdu iznad Valjeva, udaljen od gradskog jezgra.

-pročitajte još: Dragoljub Bakić: Populizam u urbanizmu

Takvi spomenici nemaju uvek kao svrhu sećanje na nekoga iz 12. veka, o kome mi i ne možemo mnogo da znamo, nego se podižu pre svega iz potreba trenutne politike. Nije ništa novo da u ovim balkanskim državama postoji potreba za reidentifikacijom kroz spomeničku plastiku, i tu je Skoplje najfamozniji primer, ali mislim da je zaista neprimereno graditi spomenik te veličine. Osim toga, trebalo bi imati u vidu da je u tradiciji istočno-hrišćanske, vizantijske umetnosti, koju srpski identitet baštini, tradicija skulpture krajnje svedena, tj. skulptura nikada u toj tradiciji nije igrala neku veliku ulogu.

Zato je bilo veoma važno da u odlukama u vezi s ovim spomenikom učestvuju ljudi koji se time zaista bave. Ali te odluke su pre svega donosili političari sa Nikolom Selakovićem na čelu, a jedini čovek koji je zaista bio stručan jeste nedavno preminuli Miodrag Živković koji je izašao iz te komisije. To dovoljno govori o tome da je on shvatio da je takvo rešenje krajnje neprimereno.

Kakva se poruka šalje jednim ovakvim spomenikom?

Pre svega da je za vakta Aleksandra Vučića podignut spomenik osnivaču srpske srednjovekovne države tih i tih dimenzija. Ali takav spomenik nije jedinstven slučaj u sadašnjem načinu tretiranja grada. Imamo i priču oko jarbola koji će, naglašavaju, biti najveći jarbol sa zastavom, itd.

To su sve banalne stvari, ali one su ipak opasne, zato što prikrivaju nešto drugo. Taj spomenik služi da se prikrije činjenica da Beograd nema železničku stanicu. On se nalazi ispred bivše železničke stanice koja je demontirana, a da nova stanica nikad u potpunosti nije proradila i nije povezana s gradskim jezgrom. Dakle, ovakve priče služe da se zamaskiraju ti realni problemi, jer pitanje podizanja spomenika nije realan problem, on je isključivo ambicija pokazivanja moći sadašnje političke garniture i potrebe da se ona identifikuje sa osnivačem srpske srednjovekovne države.

Urbanisti, arhitekte, istoričari umetnosti, umetnici oštro su kritikovali i preuređenje Trga Republike, Kosančićevog venca, izgradnju Beograda na vodi. Neki kažu da je reč i o postepenoj „kičerizaciji“ Beorada. Da li i vi imate takav utisak?

Ovde pre svega govorimo o urbanističkom problemu. Dakle, problem Beograda je urbanističko planiranje, a ne da li su pojedine zgrade lepe ili ružne i da li neko smatra da je nešto kič. Uostalom, kič može biti veseo, mada je ovaj ovde aktuelni poprilično otužan.

Dakle, ostavimo estetiku po strani – o njoj bi trebalo govoriti kada se politizuje na drugačiji način i drugim sredstvima. Ključni problem je to što sve ovo što se dešava u Beogradu iskazuje volju privatnog, a ne javnog interesa. O tome najviše govori projekat beogradskog metroa. U tom projektu se ne polazi od potreba građana, nego od ambicija ekonomske oligrahije koja je povezana s političkom vlašću. Tako dolazimo do rešenja da će metro da bude između jednog polja na kom nema ničega i jednog drugog polja na kome takođe nema ničega.

Nedavno je u izdanju Muzeja Jugoslavije izašla knjiga „Jugoslavija, zašto i kako“, koju ste uredili zajedno sa Tatomirom Toromanom i Irdiko Erdei. U tekstu koji ste stavili ste pod znak pitanja način na koji Evropa vrednuje socijalističko kulturno nasledje i to ste nazvali totalitarnom paradigmom. Zašto?

Totalitarna paradigma je termin koji označava dominantni ugao gledanja iz kog se danas tretira nasleđe socijalističkog perioda. To se dešava i na nivou EU, gde se tim pojmom izjednačavaju fašistički i komunistički pokreti. U tekstu koji pominjete navodim jedan projekat koji je podržao Savet Evrope i koji se bavi „totalitarnom arhitekturom“ i koji je kao ilustraciju uzeo Džamonjin spomenik u Podgariću. Umesto, na primer, nekakve Hitlerove megastrukture, ovde su kao „totalitarni“ prepoznati jugoslovenski spomenici posvećeni stradanjima civila i herojstvima narodnooslobodilačkog pokreta u borbi protiv fašizma.

Uostalom, i Hana Arent u knjizi „Izvori totalitarizma“, nedvosmisleno kaže da socijalistička Jugoslavija nije totalitarna zemlja. Međutim, što pokušavamo da pokažemo i ovom knjigom, bavljenje Jugoslavijom nije samo pitanje ustanovljavanja istorijskih činjenica o tom vremenu već je i uputno kao smernica ili bar referenca za savremene i buduće političke i društvene procese i pokrete, ukoliko se bude tragalo za alternativama postojećem poretku.

U predavanju koje ste nedavno održali, rekli ste da Vaši studenti gotovo odbijaju da govore ili da se informišu o ratovima devedesetih. Koliko je važno da ratna prošlost bude i deo umetničkog izraza i da li je moguće ignorisati nedavnu ratnu prošlost, a baviti se umetnošću?

Potiskivanje ratova devedesetih je velika rak-rana ovog društva i mislim da samo puno suočavanje s nedavnom istorijom može društvu da pomogne da tu kolektivnu traumu zaista sagleda, a ne da je potiskuje. Mislim da ljudi u Srbiji ne žele da govore o ratovima devedesetih zato što ne znaju na koji način da o tome govore. Mnogi jesu spremni da se s tim suoče – oni znaju šta se događalo u Srebrenici, u Prijedoru, u Sarajevu, u Vukovaru. Ali izgleda da je i sa strane onih koji se zalažu za suočavanje sa prošlošću, to suočavanje često značilo nešto dosta jednosmerno i tako postalo odbojno za mlade ljude u Srbiji koji nisu učestvovali u tim ratovima, i ne mogu da osećaju onu odgovornost koju treba da oseća moja generacija. Uostalom, oni su rasli okruženi frustracijama svojih roditelja.

Ako zaista želimo da se s tim suočimo, moramo da uđemo u aktivni društveni dijalog sa onim ljudima koji smatraju da je nepravedno govoriti o srpskim zločinima u današnjim okolnostima. I tu umetnost koju pominjete može da posluži i da proizvede empatiju. Primer je film o Škorpionima Lazara Stojanovića koji je prikazan na televiziji pre oko 15 godina i tada izazvao određen efekat. Kada taj film pogledate, više ne možete da se pravite da se sve to nije dogodilo. Primer su i filmovi „Dubina dva“ i „Teret“ Ognjena Glavonića, ali pogledajte kako su ti filmovi ovde tretirani. Pošto ne može niko da ih omalovaži, onda se informacije o međunarodnom značaju tih filmova, nagradama, pomeću pod tepih od strane istih onih medija koji su stalno gladni nekog uspeha srpske kulture. Dakle, jasno je da postoji dominantna ideologija koja kroz medije nečem daje prioritet i vidljivost u društvu, a nečem ne.

U vreme kada je u Muzeju savremene umetnosti u toku bila izložba Marine Abramović, izjavili ste da se pitate šta će se sa Muzejem dešavati kada ta izložba bude završena. Kako vidite ono što se od tada dešava u tom muzeju i u vezi sa tom ustanovom kulture?

Treba imati na umu da je ta izložba završena početkom godine i da je onda stigla pandemija, ali i činjenicu da Muzej posle te izložbe nema sredstva za nove projekte. Zato je nađeno rešenje da se napravi izložba akvizicija, odnosno dela koje je Muzej kupio ili su mu poklonjena u poslednjih 25 godina. Međutim ta izložba je urađena na način koji govori o tome da je Muzej savremene umetnosti obezglavljen, da njime ne upravlja nikakav autoritet iz struke. Zato imamo tu izložbu koja je slabo muzeološki obrađena, radovi nisu promovisani validnim objašnjenjima, ne prate je javne diskusije…

To govori o tome da Muzej nema upravu, da on tone u jednu situaciju u kojoj će biti tretiran tako da se pokaže kako je potreban prevrat od uloge muzeja kao društvene i edukativne ustanove ka „prostoru“ za industriju zabave. To javnost ne sme da dozvoli i mora se insistirati na novom konkursu za direktora kako bi se uspostavili stručni parametri za dalje funkcionisanje te institucije.

Branislav Dimitrijević, rođen u Beogradu 1967. godine, diplomirao je na Katedri za modernu umetnost Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Profesor je istorije i teorije umetnosti na beogradskoj Visokoj školi za likovnu i primenjenu umetnost. Napisao je brojne eseje, prikaze i studije o savremenoj umetnosti, i priredio desetine publikacija, umetničkih monografija, kataloga i zbornika tekstova, U Beogradu je realizovao međunarodne izložbe savremene umetnosti. Objavio je knjige „Potrošeni socijalizam – kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji, 1950–1974“ i „Slatki film Dušana Makavejeva“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android