Srbija: Regruti desetkovane vojske

Pre skoro punih 14 godina tadašnja predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović ponosno je izjavila: „Od 135 poslanika, za predlog glasalo je 133, pa konstatujem da je Narodna Skupština usvojila predlog odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka.“

Tog decembra 2010. godine u Srbiji je ukinuto služenje vojske za sve one koji ne žele da budu vojnici, a uvedena je profesionalna vojska koja će biti „motivisanija“, kako je tada najavljeno. 

Ali, ta „motivisanija“ vojska se u velikoj meri do danas razbežala sa posla. U poslednjih pet godina vojsku je napustilo 13.000 profesionalaca – i to mahom zbog loših uslova, niskih plata i političkih igara, kažu kritičari.

Ovih dana potpisana je odluka o vraćanju obaveznog vojnog roka. Odluku je potpisao predsednik države Aleksandar Vučić.

Vlada Srbije je odluku usvojila i naložila Ministarstvu odbrane da pokrene proceduru pred Skupštinom.

Nema sumnje da će i Ana Brnabić sa mesta predsednice Skupštine ponosno objaviti da je većinom glasova usvojen obavezni vojni rok od 75 dana.

Građani većinom za uvođenje vojnog roka

„Da je kao u Izraelu ili Švajcarskoj gde nema izgovora ni za koga, dve godine za svakoga – to je jedna stvar. A ovo nema smisla. Šta za 75 dana može da se nauči, i ko za 75 dana može da postane vojnik“, pita jedan Nišlija srednjih godina.

Drugi smatra da je i tih 75 dana korisno: „To je jedan dobar bust mladim ljudima da ih malo probudimo i vratimo u realnost sadašnjice.“

Ovaj čovek je, smatra se, u većini u Srbiji. Prema dostupnim anketama, preko dve trećine ljudi podržava služenje vojnog roka. To podržava čak i većina mladih.

Tako je pre nekoliko godina kružilo istraživanje agencije Haus of vin prema kojem se 72,5 odsto mladih (17 do 30 godina) izjasnilo za obaveznu vojsku.

Ali, nisu svi oduševljeni: „Imam 34 godine i mene to ne ’kači’, ali da imam 25 ili neku više, ne bi mi bilo svejedno“, kaže nam jedan čovek. „Ja sam ona generacija koja nije išla u vojsku, ali svakako se ne slažem sa narativom da se muškarac postaje samo u vojsci.“

Još jedan Nišlija dodaje da mu smeta retorika državnog vrha: „Sva ta halabuka da mi moramo od nekoga da se branimo je unošenje nekog nemira u narod koji je već nemiran, i pravljenje neke defanzive, a niko nas ne napada, hvala Bogu, niti će.“

Populizam i dodvoravanje

Sa ovim poslednjim se slaže i vojni komentator Petar Bošković koji je najveći deo svoje karijere proveo na poslovima informisanja i odnosa sa javnošću Ministarstva odbrane.

Vojni rok je, kako kaže, zamagljivanje situacije sa Rio Tintom i sa Kosovom. Odluka je, smatra, isključivo politička, a ne vojna.

„Jer da je vojna, vojska bi se oglasila. Vidite da se niko ne oglašava, nemate generale, načelnike uprave za kadrove Ministarstva odbrane, ili načelnike uprave za ljudske resurse Generalštaba“, kaže Bošković za DW.

Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da se i vrh vojske „trudi da se što više dodvori Aleksandru Vučiću i nije zainteresovan za to šta se dešava u odbrambenom sistemu“.

„Oni postojeću aktivnu vojsku premeštaju kao veliki putujući cirkus od mesta do mesta za potrebe pokaznih vežbi i raznih smotri za promotivne potrebe političkog vrha i partije. Takvi ljudi se onda čude što se teško pridobija kvalitetan kadar za službu u vojsci“, navodi Radić.

To je još jedan razlog zašto se uvodi redovni rok, ističe Petar Bošković. „Ne žele da priznaju da su upropastili vojsku. Jer da je nisu upropastili, ne bi 13.000 ljudi napustili vojsku. Znači, oni su desetkovali vojsku, i jednostavno samim tim je pala i obuka i sposobnost vojske da reaguje.“

Hiljadu i jedno pitanje

Brojni problemi su se nataložili u poslednjih 14 godina, kaže naš sagovornik zamerajući ad hoc rešenja umesto dugoročnih.

Podseća da, kada je Srbija prešla na profesionalnu vojsku, bilo je birano i po pet hiljada momaka i devojaka godišnje da dobrovoljno služe kao regruti. Ideja je bila da deo njih bude privučen vojskom i tamo ostane profesionalno.

„Ali, to nije iskorišćeno jer su ti momci i devojke posle mesec dana boravka u kasarnama i centrima za obuku videli kako žive oficiri i podoficiri, kako u stvari – ne žive“, kaže Bošković.

On navodi niz nedoumica koje proizvode „potpuni haos“. Recimo, šta je sa rodnom ravnopravnošću kad se devojke ne zovu na obavezni vojni rok, a konkurišu za vojnu gimnaziju i akademiju?

Dalje, da li će dobrovoljni vojni rok za devojke ostati u trajanju od šest meseci, dok je obavezni sada samo 75 dana? Šta je sa prigovorom savesti?

„Ne možete da oduzmete nikom jednom stečeno pravo. A podsećam, kada smo prelazili na profesionalnu vojsku, više od 60 odsto regruta je uložilo prigovor savesti i nije htelo da služi vojsku pod oružjem“, kaže Boškovićem.

Na pitanje šta će biti sa nacionalnim manjinama poput Albanaca na jugu Srbije, ili sa stanovnicima Kosova koje se, prema srpskom Ustavu, broji u teritoriju države, Bošković kaže:

„Ne mislite valjda da će stanovnici Preševa, Bujanovca i Medveđe služiti vojsku od 75 dana? Biće kao i kada smo uvodili profesionalnu vojsku, jednostavno prećutno ih regrutni centri nisu ni zvali. A na Kosovo ne možete da računate posle Ohridskog sporazuma“, smatra on.

Samo osnovna obuka za 75 dana

U Srbiji ima oko 300.000 mladića između 18 i 29 godina, ali nedovoljno kasarni i samo jedanaest centara za obuku. Prema rečima vojnog analitičara Aleksandra Radića, trenutno rade samo tri centra za vojnu obuku, a i izvođači obuke su „prestareli“.

To znači da će prvo morati da se proizvede generacija izvođača obuke da bi obuka mogla da krene.

„Ako se pribegava obaveznoj vojnoj službi, bilo bi smisleno uvesti rok od bar šest meseci, ako ne i devet meseci. Za to vreme može da se sprovede celovita i smislena individualna i kolektivna obuka i da se deo roka provede u nekom od aktivnih bataljona“, priča Radić.

„Rok od 75 dana je zadovoljavanje forme – sprovešće se neka obuka i dobiti rezervisti“, smatra on.

Radić još kaže da je Srbija jedina zemlja koja za tajnu drži brojno stanje vojske, dok sve zemlje regiona taj podatak objavljuju. „Od tog problema sve počinje – prikrivanje vodi u laganje i pritiske na ljude koji onda odlaze iz službe.“

On podseća da se ove godine na tapetu našao prvi čovek Vojnog sindikata Srbije Novica Antić koji je skoro šest meseci držan u pritvoru. Prema Radiću, razlog je što je Antić „smelo“ pričao o tome da vojnici odlaze i da su kasarne poluprazne.

A sada, kaže, i sindikat je ućutkan što je još više demoralisalo profesionalnu vojsku.

Koliko će sve koštati

Na pitanje koliko Srbiju košta profesionalna vojska godišnje, a koliko će je koštati obavezni vojni rok, Radić kaže:

„Prerano je pričati o ceni, ali može se, ima se novca. Nedavno je potpisan ugovor od 2,7 milijarde evra samo za dvanaest aviona Rafal i još novca otići će za naoružanje tih aviona, a to je iznos kao trošak čitave vojske za skoro tri godine, od plata do vežbi i novog naoružanja“, kaže Radić.

Pare, dakle, neće biti problem, smatra on. „Treba imati u vidu da novac za vojnike ostaje u Srbiji u domaćoj ekonomiji.“

Petar Bošković objašnjava da je godišnji budžet vojske 1,4 milijarde evra, a da je u vreme ministra Zorana Đorđevića objavljena gruba procena da bi uvođenje vojnog roka dodatno koštalo 800 miliona evra.

I kod potrošnje para na naoružanje Boišković kao oficiri nema načelne primedbe, ali ima na ovakvu nabavku. „Nije normalno da kupujete PVO sistem od Kineza, a da imate francuske Rafale, a onda imate nemačke helikoptere, rusku artiljeriju ili borbena vozila.“

Kaže, kupuje se politički, zarad „ostanka na vlasti“. I tu se vraća na prvi problem, koji ni redovni rok neće rešiti: „Ko će tim sistemima upravljati ako nemate ljude? Džabe vam 250 tenkova, kad imate 50 posada“, zaključuje Bošković.