Srbija u raljama kasetnih bombi
1. avgust 2018.
Još 2007. je Srbija uveliko zagovarala pokretanje Konvencije o kasetnoj municiji. Te godine su se u Beogradu diplomate iz velikog broja zemalja prvi put susrele sa pravim žrtvama kasetnih bombi umesto sa brojevima i zvaničnicima, kao što je do tada bilo uobičajeno.
Tako je Slađan Vučković, tada već zagovarač zabrane kasetne municije organizacije Handicap International iz Brisela, prvi put došao na konferenciju i obratio se javnosti. Govorom ovog deminera koji je na dužnosti ostao bez obe šake Srbija je tako postala zemlja koja je pokrenula istorijski dokument.
Zvanični tekst Konvencije usvojen je u Dablinu naredne godine od strane 107 država među kojima je bila i Srbija. Iste godine, Konvenciju su potpisale 94 države sveta, ali na zaprepašćenje svih, ne i Srbija.
„Niko od prisutnih na konferenciji nije mogao da veruje. Ja nisam mogao da verujem. I vrlo mi je bilo neprijatno kada su me svi pitali 'a gde je Srbija sada?'. Kako da odgovorim na to kad sam se i sam pitao gde je Srbija?“, priča Slađan Vučković za DW.
U to vreme, Vlada Srbije na čelu sa Mirkom Cvetkovićem je ćutala. Kada je više od 30 zemalja ratifikovalo Konvenciju ona je postala međunarodno pravni dokument, a na snagu stupa prvog avgusta 2010. godine.
Ironija je što Srbija taj datum umesto po primeni Konvencije pamti po stradanju dvojice oficira deminera od kasetnih bombi na Kopaoniku 2012. godine. Aleksandar Vučić, tada ministar odbrane, na pitanje zašto Srbija ne potpisuje ovaj dokument, odgovorio je da Srbija nije bacala kasetne bombe, pa nema razloga ni da potpisuje.
„Ali kasetne bombe se ne bacaju na domaćoj teritoriji, to nije odbrambeno sredstvo, već vrlo podmuklo napadačko ubojito sredstvo od kojeg stradaju i obučeni vojnici, a da o običnim građanima ne govorim. Zbog toga, ne prihvatam takav odgovor ni tadašnjeg ni bilo kog drugog ministra kao validan“, kaže Vučković.
Čišćenje iz donacija
Međutim, nijedan ministar i nijedna Vlada nisu bili zainteresovani. Pre četiri godine se, opet tek na direktno pitanje, oglasio tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić: „Mi želimo da potpišemo tu konvenciju, ali prosto, tu je potreban ogroman broj radnih i ekspertskih grupa koje dogovaraju, obilaze, gledaju šta to imamo od naoružanja. Takođe je potrebno da i sa drugim državama postoje potpisani sporazumi o vojno-bilateralnoj saradnji, tako da do samog potpisivanja sporazuma mora da prođe dug period.“
Ni taj odgovor nije zadovoljio Slađana Vučkovića. Potpisivanjem Konvencije bi, kaže, Srbija dobila pomoć u uklanjanju preostalih bombi. Gašićev šturi odgovor je jedini koji su srpski zvaničnici dali na ovo pitanje poslednjih godina. Ministarstvo odbrane koje sada vodi Aleksandar Vulin nije odgovorilo na upit DW do zaključenja ovog teksta.
Prema podacima Centra za razminiranje Republike Srbije, i dalje je oko 2,5 miliona kvadratnih metara pokriveno kasetnom municijom. Među njima su teritorije opština Sjenice, Tutina, Užica, Bujanovca, Raške i Niša. Kako je Srbija bombardovana na više od 200 lokacija, ovih teritorija je bilo znatno više.
Budući da se najveći broj kasetnih bombi nalazi u šumama, na ostacima infrastrukturnih objekata, na aerodromima ili u okolini – u Užicu ili Nišu – one predstavljaju stalnu pretnju. Ometaju korišćenje šuma, obradu zemljišta, stočarstvo, branje pečuraka, što je od neprocenjive važnosti za ljude iz ovih sredina, kažu u Centru za razminiranje. Osim na kopnu, neeksplodirana ubojita sredstva nalaze se i pod vodom na jedanaest lokacija u Savi i Dunavu.
U Centru za razminiranje za DW kažu da država opredeljuje finansijska sredstva za uklanjanje zaostalih bombi, ali da se za finansiranje humanitarnog razminiranja Centar oslanja najviše na međunarodne organizacije i druge izvore finansiranja.
Sredstvima koja su u poslednjih petnaest godina stigla preko Međunarodne fondacije za jačanje bezbednosti ljudi iz donacija SAD, Norveške, Irske, Češke i Nemačke očišćeno je blizu devet miliona kvadratnih metara, sredstvima Rusije preko dva miliona na lokacijama u Nišu, dok je Fabrika duvana u Nišu 2004. sama finansirala razminiranje kruga te farbike u površini od 165.000 kvadratnih metara
Nasuprot tome, budžetskim novcem Srbije očišćeno je tek nešto preko milion kvadratnih metara.
Srbija ima kasetne bombe u arsenalu
U Centru za razminiranje kažu da neki donatori poput Norveške otvoreno ukazuju da je uslov za dobijanje njihovih donacija potpisivanje Konvencije o kasetnoj municiji, dok drugi ne uslovljavaju, ali snažno preporučuju da se ona potpiše.
Procenjuje se da čišćenje jednog kvadratnog metra staje jedan evro. U Centru kažu da bi, ukoliko se obezbedi 2,5 miliona evra, Srbija mogla da bude potpuno očišćena od ovih neeksplodiranih bombi za dve do tri godine. Potpisivanjem Konvencije bi, ukazuju, ta sredstva brže i lakše došla iz međunarodnih izvora.
„Ukoliko Vlada Republike Srbije donese odluku o usvajanju Konvencije o kasetnoj municiji, za nas bi to značilo pravo i mogućnost da se traži i dobije pomoć za građane Srbije koji su bili žrtve dejstava kasetnom municijom“, objašnjavaju u Centru, budući da je ovo jedina Konvencija koja osim direktnih žrtava tretira i indirektne žrtve.
Međutim, ratifikacijom Konvencije bi se Srbija obavezala da se odrekne kasetnih bombi iz svog arsenala. U pitanju su kasetne bombe BL-755 koje koriste avioni i punjenja za raketu „Orkan“ dometa pedeset kilometara. „Takva municija u realnom sukobu jeste prednost za stranu koja je poseduje, zato što u kratkom vremenu može da 'poklopi' veoma veliku površinu“, rekao je nedavno general-major u penziji Mitar Kovač za Sputnjik.
Premda je oružje isključivo ofanzivno, a uz to podmuklo i usmereno protiv civila, Srbija očigledno ne želi da se odrekne ove „prednosti“. Do danas su 103 zemlje sveta ratifikovale Konvenciju o kasetnoj municiji. Iz regiona to, pored Srbije, jedino još nije učinila Rumunija. Neke od najvećih vojnih sila sveta, poput SAD, Rusije, Brazila, Indije i Pakistana, nisu potpisale Konvenciju jer i dalje proizvode i koriste kasetnu municiju.