Srbin, Hrvat ili Bošnjak – po potrebi
6. novembar 2018.
Pitanje promene nacionalnosti dospelo je u žižu javnosti nakon što se Goran Opsenica, rođen inače kao Srbin, izjasnio kao Hrvati i postao županijski ministar iz reda Hrvata, odnosno HDZ BiH. Međutim, stvari su se nakon poslednjih izbora malo zakomplikovale, jer je ministar Opsenica dobio mandat u Predstavničkom domu Parlamenta Federacije BiH predviđen za pripadnike srpskog naroda.
U rubrici nacionalnost na njegovom kandidatskom kartonu – koji je javno prestavila Centralna izborna komisija BiH – jasno se vidi da „krstić“ stoji pod „Srbin“. Ali Opsenica izričito tvrdi da je on i dalje Hrvat, i da karton nije ispunio. „Zanoćio sam kao Hrvat i probudiću se kao Hrvat“, potvrdio je medijima ministar Opsenica svoje nacionalno opredjeljenje. U svemu je morao javno da interveniše čak i predsednik HDZ BiH Dragan Čović, tvrdeći da je Opsenica „opredeljen za hrvatsku nacionalnost“.
I dok čitav taj slučaj nameće pitanje ko tu ne govori istinu – Opsenica ili Centralna izborna komisija – a što je i više nego dobar razlog za angažovanje Tužilaštva, neprestano pristižu novi, slični primeri.
Hrvat islamske veroispovesti
„Ja se od početka se pišem kao Hrvat i normalno da, kao što znate, i u Hrvatskoj i u BiH postoji 300.000 Hrvata islamske veroispovesti“, dosledan je Edim Fejzić, predstavnik Stranke za dijasporu u Domu naroda Parlamenta Federacije BiH.
Nini Bukejlović, predsednici Omladine Srpske demokratske stranke (SDS) koja se u poslednje vreme izjašnjavala kao Bošnjakinja, propao je mandat u Narodnoj skupštini Republike Srpske, jer je Sud BiH prihvatio žalbu po kojoj je dokazano da se pre dve godine izjasnila kao Srpkinja. Centralna izborna komisija će sada sada na tu dužnost imenovati drugog kandidata iz reda bošnjačkog naroda.
Slično je bilo i sa Harisom Plehom i Nerminom Bjelakom koji su u Skupštinu Kantona Sarajevo imenovani kao predstavnici iz reda „ostalih“, ali se sada i jedan i drugi, zahvaljujući „slobodi opredeljenja“, na kandidatskim listama izjašnjavaju kao Srbi.
Još zanimljiviji je slučaj Nerkeza Arifhodžića koji je, kao Bošnjak po nacionalnosti bio ambasador BiH u Turskoj, kao Hrvat ambasador u Rimu, a u poslednje vreme izjašnjava se kao Bosanac.
Bošnjak lider mladih SNSD
Denis Šulić lider je Mladih Stranke nezavisnih socijaldemokrata (SNSD), čiji je lider Milorad Dodik, novoizabrani člana Predsedništva BiH iz reda srpskog naroda. Taj mladi, 27-godišnji političar, za sebe kaže da je Bošnjak po nacionalnosti i upravo je on, umesto Nine Bukejlović, novi poslanik u Skupštini Republike Srpske iz SNSD, a u kvoti bošnjačkog naroda.
„Teme oko nacionalnosti plodno su tlo za nove sukobe i smatram da bi prvenstveno trebalo govoriti o radu, rezultatima i budućnosti“, poručuje u izjavi za DW mladi Šulić. „U BiH je važan nacionalni identitet, ali nacionalna pripadnost se često koristi kao negativni vetar. Mi, kao društvo i mladi političari, trebalo bi da imamo drugačiji pristup.“
Šulić ističe da bi svako trebalo da ima pravo da se izjašnjavanja o svom nacionalnom identitetu. A na pitanje da li je kao Bošnjak osetio diskriminaciju u RS, diplomatski odgovara braneći svoju stranku: „Bošnjaci, Srbi, Hrvati, kao i ostali, svi su podjednako ugroženi u BiH. Ali RS je jedina u potpunosti vratila imovinu Hrvata i Bošnjaka. Iako se moja stranka optužuje da podriva Dejtonski sporazum, ona je jedina koja čuva slovo Dejtona i celovitost BiH. Na kraju, kako god se mi zvali, moramo zajednički da odlučujemo, a ne da to umesto nas rade stranci.“
Svake četiri godine može nova nacionalnost
U Zakonu o matičnim knjigama BiH određeno je da roditelji u matične knjige mogu, ali i ne moraju, da upišu nacionalnost deteta. A dete, nakon sticanja punoletstva, ima pravo da se izjasni se o svojoj nacionalnosti. Ipak, ni nacionalnost ne može tek tako da se menja – i to ima, moglo bi se reši, svoj „rok“.
„Izborna pravila ne dozvoljavaju da kandidati tokom jednog izbornog, četvorogodišnjeg ciklusa menjaju nacionalnu pripadnost i drugačije se izjašnjavaju“, objašnjava Maksida Pirić, portparolka Centralne izborne komisije BiH. Ona dakle potvrđuje da sloboda nacionalnog izjašnjavanja postoji. A gde su u svemu tome političke manipulacije?
Zona moralnog i etičkog sumraka
„Političari u BiH nisu ni bolji ni gori od političara u drugim državama, ali imaju znatno više prostora za prevare, nelegalne i nemoralne poslove. Ono što im se mora priznati jeste neverocatna sposobnost pronalaženja svake rupe u zakonu i izvrtanje namere zakonodavca, čak i preko svih moralnih granica“, kaže za DW politička analitičarka iz Sarajeva Ivana Marić. „Zakonodavci su želeli da svim konstitutivnim narodima obezbede zastupljenost u vlasti, pa su predvideli minimalne kvote za svaki narod. Njima sigurno ni na kraj pameti nije bila mogućnost da će neko da se predstavlja drugačije nego što jeste, i da će, radi zauzimanja određene pozicije, da menja svoju pripadnost narodu, pa time i religiju.“
Marićeva kaže da je razočarana jer, smatra, za te očigledne političke manipulacije niko neće biti kažnjen, pa ga čak ni građani neće ni moralno osuditi. „Zakonodavac to nije predvideo. Očigledno je da je BiH, u nedostatku odgovarajuće kaznene politike, zaronila u zonu moralnog i etičkog sumraka. Koliko duboko tonemo pokazuje i to da su se predsednici omladinskih ogranaka mladih i SDS i SNSD izjasnili kao Bošnjaci kako bi bar na taj način ušli u Narodnu skupštinu RS. Ako se setimo česte izreke da na mladima svet ostaje – loše nam se piše", zaključuje Ivana Marić.
A gde su Jugosloveni?
Dok tvrdi da su političke igre oko izjašnjavanja pripadnosti naciji najpogubnija izmišljotina ljudskog življenja, mostarski novinar i književnik Emil Karamatić u taj kontekst dovodi još jedno, zaboravljeno pitanje.
„Danas, nakon skoro 30 godina, niko ne spominje nestanak oko dva miliona pripadnika jugoslovenske nacije. Kao da su u zemlju propali. To pitanje je pre svih potrebno razjasniti da bismo došli u ovo novo vreme, kada se nacionalna pripadnost menja od potrebe do potrebe. Sve te Jugoslovene pojeli su pre svega, srpski, hrvatski i bošnjački nacionalizmi na prostoru bivše države. Pa je bilo potpuno normalno od Jugoslovena postati Hrvat, Srbin ili Bošnjak.“
„Kakva je razlika“, pita se Karamatić, „kada danas od Srbina, Hrvata, Bošnjaka, po potrebi želite da postanete neko drugi? Naime, ovde se sve vreme radi o ljudima koji su postali žrtve sopstvene egzistencije i licemerne političke manipulacije. I zamislite, sve pod plaštom nacionalizma. Koja cirkuska, groteskna maskarada dok im gledaoci aplaudiraju!“
„Pre će biti“, zaključuje Ivana Marić, „da će im sugrađani čestitati na domišljatosti. Jer bi mnogi isto to uradili da su bili u mogućnosti.“