Srdačnije nego u nekoj ruskoj guberniji
18. januar 2019.
Poseta ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu podsećala je pre svega na neradni dan, ili recimo na dan za pešake bez automobila. Kako je većina državnih firmi bila prinuđena da organizovano šalje zaposlene na razne punktove po gradu kako bi predstavljali spontano okupljene građane, atmosfera je u svakom slučaju bila neradna i karnevalska.
S obzirom na to da je zbog velikih mera obezbeđenja saobraćaj tokom dana manje-više bio u prekidu, nepregledne kolone pešaka preplavile su beogradske ulice pokušavajući da nekako stignu do svojih kuća. Tokom čitavog dana u Beogradu su se mogle videti grupe ljudi koji su opremljeni srpskim i ruskim zastavama u glavni grad Srbije došli iz unutrašnjosti. Svakako je bilo i onih koji su samoinicijativno želeli da tokom večeri uživo vide Vladimira Putina ispred Hrama Svetog Save, ali nije se jednostavno moglo sakriti da je mnogima to bila radna obaveza.
Oko 120.000 ljudi, koliko ih je prema tvrdnjama zvaničnika bilo na Svetosavskoom platou, na kraju posete je od Putina dobilo jednu rečenicu na srpskom: Hvala na prijateljstvu. Slobodan dan, sendvič, sok i 1.500 dinara, ekskurzija u Beogradu, orden za Vučića, i Putinovo hvala – svako će na svoj način zapamtiti posetu ruskog predsednika.
Obostrana korist
Ruska delegacija je bila, reklo bi se, prva liga ruske administracije, a u pratnji ruskog predsednika bili su i brojni novinari i privrednici iz Rusije. Kako je ovo četvrta poseta Vladimira Putina Srbiji pitanje koje se nameće glasi: čime je to mala Srbija zaslužila toliku pažnju Rusije?
Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić smatra da su za ovu posetu Putin i Vučić imali obostrani interes: „Putinov interes je da bilo koji sporazum između Srbije i Kosova koji bi pisali Vašington i Brisel, sačuva Srbiju pod ruskim uticajem. Srbija – i Republika Srpska u fusnoti – trenutno ostaju glavni oslonac ruskih interesa na Zapadnom Balkanu. Vučić sa druge strane želi da čuje kako Putin reaguje na mogućnost sporazuma Beograda i Prištine. Pri tome je poslao poruku, pre svega onima koji su protiv tog sporazuma, kako za to ima Putina na svojoj strani“, ocenjuje Jakšić.
Putin u Srbiji – nelagoda u EU
Sagovornici DW primećuju da Putin, ako izuzmemo neke veće međunarodne događaje, nema puno adresa u Evropi na koje može da otputuje. U tom smislu i Vladan Marjanović, novinar nedeljnika NIN, primećuje „kako Putinu nikako ne može da šteti da u jednoj evropskoj zemlji, pritom još kandidatu za članstvo u EU, bude dočekan srdačnije nego što bi ovih dana bio dočekan u nekoj ruskoj guberniji bogu iza nogu. Posebno nakon nedavnog podizanja starosne granice za odlazak u penziju u Rusiji, što se odmah negativno odrazilo i na stepen Putinove popularnosti“.
Marjanović dodaje da, nakon poraza ruske politike u Crnoj Gori i Makedoniji, Putinu dobro dođe da demonstrira kako još uvek drži neke pozicije u ovom delu Evrope. „Dodatni benefit je nelagoda koju će ova poseta izazvati unutar Evropske unije“, kaže Marjanović.
Ako je suditi na osnovu izjava Vučića i Putina, problem Kosova je bio jedna od glavnih tema posete Beogradu. Putin je ponovio manje više poznat stav da bi rešenje trebalo tražiti „kroz obostrano prihvatljivo rešenje i poštovanje Rezolucije 1244 SB UN“, dok je predsednik Vučić naglasio „da bez Rusije neće biti nikakvog rešenja kosovskog pitanja“.
Ostalo je nejasno da li je Vučić ruskom predsedniku predstavio neke svoje planove o rešavanju kosovskog pitanja, ali primetno je da su mediji bliski vlastima proteklih dana upali u euforiju, jer je na naslovnicama osvanulo kako Putin vraća Kosovo Srbiji.
Rusija naplaćuje saglasnost
To su, naravno, tabloidne fantazije, ističe Boško Jakšić. „I mislim da se Rusija tu krije iza sada već standardnih izjava kako će prihvatiti ono o čemu se dogovore Beograd i Priština. Čini mi se da bi Rusija za takav potez očekivala garancije Srbije da neće otploviti putem Makedonije i Crne Gore. A s druge strane, sigurno bi očekivala i neke ustupke od Vašingtona i Brisela. Mogli bi da kažu, u redu, nećemo da stavimo veto na jedan takav sporazum Beograda i Prištine, ali to ima svoju cenu“, uveren je Jakšić.
Pisanje ruskih medija na neki način potvrđuje takva zapažanja. Prema njihovim ocenama, prihvatanje podele ili razgraničenja Kosova i Srbije otvorilo bi prostor za priznanje Kosova. To bi Kosovo definitivno učvrstilo kao NATO protektorat, a u Moskvi se strahuje da bi Vučić nakon toga zemlju dalje vodio ka NATO. Na takav razvoj događaja upozorava i srpska opozicija, koja smatra da bi, nakon priznanja Kosova, Vučić radi očuvanja vlasti pokrenuo novi projekat – članstvo Srbije u NATO.
To je vrlo moguć scenario, navodi Boško Jakšić. „Rusija je svoj uticaj na Zapadnom Balkanu znatno proširila zbog kosovskog pitanja. Bilo kakvo konačno rešenje značilo bi zatvaranje tog dragocenog kanala za ruski uticaj. A to nikako nije u ruskom interesu“, skreće pažnju Jakšić.
Putinofilija za narod
Srpska opozicija je, inače, na razne načine pokušala da upozori Moskvu da je poseta Beogradu zapravo podrška režimu Aleksandra Vučića, a ne srpskom narodu. Skrenula se pažnja na činjenicu da vlast srpskog predsednika tu posetu koristi za svoje partijske ciljeve i da bi Moskva o tome morala da vodi računa. Ali, od tih upozorenja očito nije bilo neke koristi, jer je Vučić svoj imidž velikog ruskog oslonca u Srbiji zacementirao ordenom Aleksandra Nevskog, koji mu je Putin uručio tokom posete Beogradu.
Takvi apeli u Moskvi uvek padaju na tvrde uši, napominje Vladan Marjanović. „Pogotovu je to slučaj kada postoji bliskost sa vlastima zemlje o kojoj je reč, kao što je to u slučaju Srbije. Nisu Rusi kao Amerikanci pa da se tokom poseta njihovih zvaničnika organizuju i sastanci s predstavnicima opozicije. To nikad nije bio ruski manir. Zato je svaki pokušaj da se iz opozicionih redova privuče pažnja Kremlja uvek bivao i biće osuđen da ostane bez odjeka“, smatra Marjanović.
Boško Jakšić pokušava da problem sagleda iz drugog ugla. „Na prvi pogled bi se moglo reći da je ovo podrška Vučiću, ali mislim da je to pogrešna ocena“, kaže Jakšić. Lideri dolaze i odlaze, ali rusofilija u narodu ostaje, otprilike tako Jakšić vidi čitav Putinov pristup.
„Nije Vučić čovek velikog poverenja u Moskvi, niti od Putinovog poverenja. Putin je svoje akcije usmerio prema srpskoj javnosti u kojoj raste rusofilija ili putinofilija. Taj ruski uticaj je onda daleko stabilniji kada vi imate podršku široke javnosti u Srbiji, nego podrška jednom lideru – koliko god on delovao moćan“, ocenjuje Jakšić.
Ekonomija kao dimna zavesa
Dosta toga je bilo neizgovoreno tokom Putinove posete Beogradu, a o čemu je naravno ponovo više pisala ruska nego srpska štampa. Sudbina ruskog humanitarnog centra u Nišu ostaje i dalje nerazjašnjena, što Vladana Marjanovića navodi na zaključak da „Vučić i dalje nije spreman da da diplomatski status njegovom personalu. Alternativa bi bila da o tome uopšte nije bilo reči, što bi bilo iznenađujuće. S druge strane, Putin nije delovao nezadovoljno posle razgovora, što možda nagoveštava da je u vezi s ovim pitanjem dobio odgovor koji smatra prihvatljivim. Pitanje je samo kakav“, ističe novinar NIN-a.
Primetno je takođe bilo da su se obe strane trudile da poseti daju pre svega ekonomski značaj, ali za Boška Jakšića to nije baš bilo ubedljivo. „Rusija pre svega nije u prilici da bude neki veliki investitor, a ni Srbija da bude neki veliki izvoznik. To što je ekonomija gurnuta u prvi plan može samo da bude signal da su pre svega oko Kosova vođeni ozbiljni razgovori, ali i povodom centra u Nišu, koji se zvanično nije ni spominjao. To bi moglo značiti da oko tog centra najverovatnije nema nikakvog dogovora“, zaključuje Jakšić.