Srebrenica: i međunarodna zajednica odgovorna za genocid

„Pre 26 godina pale su Srebrenica i Žepa, zone pod zaštitom UN. Međunarodno pravosuđe više puta se bavilo genocidom nad više od 8.000 Bošnjaka koji su izvršile jedinice bosanskih Srba pod vođstvom generala Ratka Mladića. Desetine ratnih zločinaca osuđeni su na više od 700 godina zatvora, od kojih je nekoliko i doživotnih kazni zbog genocida. Ipak, uloga koju su u tome imali međunarodni akteri daleko je manje poznata.“ O tome u autorskom tekstu za švajcarski Noje cirher cajtung piše Aleksander Rotert. On je dugi niz godina radio za UN, NATO i OEBS na Balkanu, a u BiH je između ostalog radio i u Kancelariji visokog predstavnika.

„Ključne osobe“, piše Rotert, „bili su komandant mirovnih snaga UN u bivšoj Jugoslaviji, francuski general Bernard Žanvije i njegov kolega na političkom i diplomatskom nivou, Japanac Jasuši Akaši, specijalni izaslanik UN. Obojica su mogli da spreče genocid telefonskim pozivom u jutro 11. jula 1995. godine.“

-pročitajte još: Mladić će umreti u ćeliji, ali njegovo „mračno delo“ živi

No, piše Rotert, za SAD, Veliku Britaniju i Francusku konačna srpska ofanziva u istočnoj Bosni nije bila ni neprikladna, ni iznenađujuća. „Čak ni bosanska vlada nije učinila ništa da spreči preteću katastrofu.“

Zašto NATO nije napao iz vazduha?

„Mladić je započeo ’Operaciju Krivaja’ za osvajanje enklava Srebrenica i Žepa 6. jula 1995. zauzevši osmatračnice holandskih zaštitnih snaga UN. Nakon sporazuma između UN i NATO iz 1993, saveznički borbeni avioni bili su spremni da intervenišu u bilo kom trenutku. Mladić je poslao samo oko 2.000 ljudi, desetak zastarelih tenkova T-54, kao i 40 komada artiljerijskog oružja (…) To je bilo veoma malo za zauzimanje enklave s više od 30.000 izbeglica, 4.000 vojnika bosanske vlade i Holandskim bataljonom. Ipak, činilo se da je Mladić siguran da će te snage biti dovoljne. Poređenja radi, 1993, tokom prve ofanzive na Srebrenicu, on je rasporedio oko 100 tenkova i 10.000 vojnika. Zašto je general krenuo u završnu ofanzivu s tako malim snagama?“

Rotert pruža ovakav odgovor: „Naredba za napad izričito se navodi u pismu UN od 9. jula i odobrili su je Akaši i Žanvije. Plan je predviđao odbijanje svakog napada bosanskih Srba bombardovanjem NATO od 10. jula u 6 sati ujutro. Pa ipak, Mladić je nastavio ofanzivu. Holandski bataljon je zatražio – po treći put – vazdušnu podršku. Ali, iako je desetine aviona NATO kružilo iznad Jadrana, Žanvije je blokirao napad. Srpski prodor je zaustavljen 10. jula uveče, na periferiji, u vidnom polju sa odbrambenih položaja. Sada je prekasno za napade, ocenio je Žanvije“.

„Neverovatno je da su Žanvije i Akaši oklevali šest sati i 20 minuta pre nego što su izdali naredbu za napad“, piše autor. „I Karemans, holandski komandant, i američki komandat NATO, admiral Lejton V. Smit, javno su i oštro kritikovali Akašija i Žanvijea, što je neobično među saveznicima.“

Ideja o razmeni teritorija

Napad iz vazduha koji su odobrili Akaši i Žanvije bio je alibi: Akaši se pravdao NATO rekavši da bi veća odmazda iz vazduha bio preterani odgovor na napad pešadije. Zanemario je činjenicu da su i bosanski Srbi imali teško naoružanje“

„Po svemu sudeći, u krugovima međunarodne zajednice probio se stav da dve manje istočnobosanske zaštićene zone UN, Srebrenica i Žepa, nisu održive. Dokazano je da je u Klintonovoj administraciji bilo onih koji su to tako videli. Pravljeni su scenariji o razmeni teritorija, što je trebalo da pojednostavi linije fronta i moguće mirovne pregovore.“

„I delovi bosanske vlade“, piše Rotert, „igrali su se tom mišlju, i u debati bili za to da se Srebrenica i Žepa razmene za ona predgrađa opkoljenog Sarajeva, koja su od 1992. bila u rukama bosanskih Srba. „To bi moglo da objasni zašto je načelnik Generalštaba Armije BiH, general Rasim Delić, komandanta Srebrenice Nasera Orića sa desetak najviših oficira povukao u aprilu 1995“, navodi se u tekstu za švajcarski list uz naznaku da je Oriću kasnije bio zabranjen povratak.

Dogovor sa Karadžićem i Stanišićem

„Akaši je tokom ofanzive bio u kontaktu s Radovanom Karadžićem, vođom bosanskih Srba i Mladićevim šefom. Isto kao i sa Slobodanom Miloševićem, predsednikom Srbije, koji je imao odlučujući uticaj na njih dvojicu. Akaši nije odstupio od svoje linije: ponovljeni napadi iz vazduha ’izazvali’ bi Srbe i ’otežali mirovne pregovore’“

„Razlog zašto su Žanvije i Akaši žrtvovali Srebrenicu i Žepu mogao bi da bude posledica obećanja koje je Žanvijeu dao Mladić 4. juna 1995. Žanvije se u junu tri puta tajno sastao s Mladićem, kao i sa direktorom Miloševićeve obaveštajne službe Jovicom Stanišićem kako bi oslobodio 400 talaca UN, većinom Francuza. S uspehom. (…) Vojnici UN pušteni su do 18. juna. Ubrzo nakon toga, jedan incident postao je test za navodno Žanvijeovo obećanje: 20. juna, uprkos zabrani letova koju je kontrolisao NATO, dva srpska borbena aviona poletela su s banjalučkog aerodroma. Admiral NATO Lejton Smit zatražio je od Žanvijea saglasnost za napad, što je Žanvije odbio. Karadžić i Mladić sada su mogli da budu sigurni da će Žanvije održati reč. Tajni sporazum indirektno je potvrdio britanski ministar obrane Malkolm Rifkind, koji je autoru (ovog teksta) 1997. u Berlinu 1997. rekao: ’Morali smo nešto da damo zauzvrat’“

„Cinična Akašijeva politika“

„Činjenica je“, piše Rotert za Noje cirher cajtung, „da su Akaši i Žanvije svojom pasivnošću omogućili srpsku ofanzivu. Cinični vrhunac Akašijeve politike bio je njegov govor u Savetu NATO 19. jula u kojem je optužio ’obe strane’ za napad na UN. Tvrdio je i da je odobrio vazdušne napade na početku srpske ofanzive, ali da ih je situacija na terenu onemogućila. Bile su to besramne laži. Pet očajničkih poziva u pomoć holandskog bataljona da dobiju podršku iz vazduha je prećutao. Sudbinu 10.000 nestalih Bošnjaka nije spomenuo nijednom rečju“.

„Predaja Žepe potpuno je razotkrila politiku uključenih aktera. O predlozima za spasavanje enklave više se nije ni raspravljalo. Ni SAD, Francuska ili Velika Britanija, niti Ujedinjene nacije, nisu ih uzeli u obzir“, zaključuje Aleksander Rotert u autorskom članku za švajcarski Noje cirher cajtung.

Priredila Zorica Ilić

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.